САТИРА ЈЕ КАО ЈЕДАН АНДЕРГРАУНД ПОКРЕТ – ИНТЕРВЈУ СА ВЕСНОМ ДЕНЧИЋ
Сатиричар може, уз сва стилска средства, да апострофира све неподобности и
катастрофална постигнућа неспособних политичара, а са друге стране, у
савременој комуникацији на друштвеним мрежама и на порталима у коментарима
читалаца људи реагују без пардона – директно и прилично увредљиво.
ШИПАК: Поштована Весна, недавно је у култном СКЦ-у одржан
јубиларни, десети по реду Фестивал кратке сатиричне приче у чијој
организацији од самих почетака учествујете и Ви. Одакле идеја за такву једну
манифестацију и како се она одвијала свих ових година?
ДЕНЧИЋ: Идејни вођа за Фестивал
кратке сатиричне приче био је Слободан Симић, који је покренуо Бојана
Љубеновића, Карла Минића и мене. Тако здружени одред трудио се да уради што је
могуће боље, од онога што је у датом тренутку сатирична сцена пружала. Јасно је
да разлике у сензибилитету аутора али и жирија одређују правац, али и године
искуства чиниле су да се филтрирају и надограђују пропозиције. Тако, на пример,
овогодишњи фестивал није прошао
тријажу жирија, него само гласање публике. Дакле, мало смо експериментисали, да
видимо како ће аутори направити сопствени избор прича. На крају се испоставило
да добар број прочитаних прича не само да нису биле сатиричне, него су и
гласове публике добили они који су довели своје пријатеље.
ШИПАК: Где је сада и куда иде савремена сатирична прича?
ДЕНЧИЋ: Сатира је, уопштено, била, а чини се да ће и даље
бити, као један андерграунд покрет, који прате љубитељи и уско специфичан круг
људи, и то није ништа ново, још од Петронија и Јувенала. Разлика у односу на
поменуте је делимично и у томе што савремен живот диктира другачији ритам и што
је повећан праг толеранције, можда боље рећи прагмације, па на пример,
сатиричар може, уз сва стилска средства, да апострофира све неподобности
и катастрофална постигнућа неспособних политичара, а са друге стране, у савременој
комуникацији на друштвеним мрежама и на порталима у коментарима читалаца људи
реагују без пардона – директно и прилично увредљиво.
Тешко је рећи куда иде савремена
сатирична прича. Поменуте друштвене
мреже су идеалан простор за пласман, тешко их је контролисати, па самим тим би
могле да освоје публику, да одјекну. Међутим, као у случају фестивала, када не
постоји коректив уредника, аутори се поведу за бројем лајкова, и много мање
размишљају о квалитету текста. Тако настаје проблем са хиперпродукцијом,
осредњим и лошим квалитетом текста. Али, условно речено, срећна околност је да
поред хиперпродукције, подједнако расте и хиперего, па у жељи да буду
лајковани, труде се да, и временом то постигну, пласирају све боље текстове.
ШИПАК: И Ви сте објавили неколико књига кратких и
најкраћих прича. Шта Вас инспирише за писање?
ДЕНЧИЋ: Нема ту много правила, све може
да буде инспирација: љубав, срећа, туга, бол, политичари... :) у зависности од
расположења, времена, околности.
ШИПАК: Овог априла сте обележили осамнаести рођендан
првог електронског часописа за хумор, сатиру и карикатуру Етна. Честитамо! Они који се не баве уређивачким послом, можда мало
знају колико је заправо времена, труда и рада потребно уложити да би се створио
и одржавао један часопис. Како успевате свих ових година да континуирано радите
за српску сатиру?
ДЕНЧИЋ: Хвала! Не знам, сама сам то
покренула у жељи и намери да свету покажемо да нисмо онакви каквим су нас у
време санкција представљали, да се боримо против тога јединим оружјем који смо
имали, духом и пером.
С обзиром на то да сам научила
да сама правим сајт, а многи тада ни мејл нису имали, па је било очекивано да
покренем ту причу. Требало је оформити листу сарадника, тада нисам познавала ни
карикатуристе, па је то било мало теже илустровати, наравно, многе текстове сам
морала да прекуцавам, стизала су ми и писма на кућну адресу... Временом се то мењало како је
техника напредовала, па су почеле да стижу и карикатуре у боји, текстови на
мејл, а са њима и све бројнији сарадници. Сада је проблем да прочитам све што
стигне, а и да искоординирам екипу. Заиста је потребно доста времена и труда и
када је већ постало помало стресно, решила сам да број изађе кад буде готов, а
не првог у месецу, јер и сарадници имају своје обавезе, а притом раде без
хонорара, тако да нико не треба да осећа притисак, него само задовољство када
одрадимо нови број.
ШИПАК: Како оцењујте тренутно стање у српској сатири? Да
ли смо и даље најјачи у афоризму?
ДЕНЧИЋ: Рекла бих да јесмо, али и да су
већ многи из окружења кренули нашим стопама, што је добро и за једне и за
друге. Креативно подстицање и компетиција могу само добре резултате да дарују
духу и квалитетнијем књижевном изразу.
ШИПАК: Планирате ли да своје читаоце у будућности
обрадујете неком својом новом књигом, на којим пројектима тренутно радите?
ДЕНЧИЋ: Планирам одавно, али сам изгледа
сама себи у последњем плану. Пред прошлогодишњи Сајам књига објавила сам збирку
огледа, приказа, рецензија „Слике умноженог значења“ па би требало да урадим и
други део, вероватно и књигу афоризама, прича... а док ово куцам, борим се са
мачетом од месец и по дана која је управо сачувала овај фајл, притисла је
шапицама опцију снимања, и ето идеја за причицу.
ШИПАК: Ваш савет младим писцима?
ДЕНЧИЋ: Читати, читати, читати, читати
добре књиге, проверене ауторе, књиге из којих можете научити како да што лакше
пронађете свој израз и своју поетику. Писати свакодневно руком, шта год вам
падне на памет, оставити да одлежи, након извесног времена прекуцати, процес
прекуцавања на компјутер је већ, сам по себи, рад на рукопису, јер ћете док прекуцавате
несвесно исправљати реченице, грешке, убацивати нове реченице, избацивати
сувишне и лоше делове. Писање је занат, без обзира на таленат, таленат само
помаже да се лакше изборимо са идејама, све остало је рад!
КРАТКА БИОГРАФИЈА
Весна Денчић, рођена 30.11.1963.
године у Београду. Дипломирала новинарство на Факултету политичких наука у
Београду. Пише афоризме, поезију, хаику, прозу, коментаре, рецензије, књижевне
приказе, и др.
Објавила кљиге: У друштву се не шапуће
(1987), Свет не може пропасти без нас (1996), Пут до пакла (2001), ИНверзије
(2003, 2007), Хоризонти / Хоризонтy (двојезично, 2006), Страдање у циклусима
(2007), Плави поглед (2008), Подијум / Подиум (двојезично, 2008), Краљица сенки
(2011), Идентитет (2017), Слике умноженог значења, осврти, рецензије,
прикази (2018), Приче (избор), (2018).
Приредила: Из дневника будућег
лудака, Радета Петковића, (2003), избор из заоставштине; Страдија Данас,
(коаутор Владимир Јовићевић Јов) (2003), Сати¬ричне приче 2003, (коаутор Ђорђе
Оташевић) (2004), Сатиричне приче 2008 (2009), Сатиричне приче 2009 (2010),
Сатиричне приче 2010 (2011), Сатиричне приче 2011 (2012), Дневник непристајања
(2009) и Сатира фест 2014-2017 (2017).
Превела са пољског поетски
триптих Три дана касније, Владимира Гасиевског (коаутор Олга Лалић Кровицка,
2007) и На судњи час закасни, Аркадиуша Фрање (коаутор Олга Лалић Кровицка,
2016).
Мултимедија: ЦД Смех до бола
(2003), Смех до бола 2 (2005).
Заступљена у више од 50 антологија
и зборника кратких прича, афоризама и песама; превођена на пољски, немачки,
руски, бугарски, енглески, француски, ма-кедонски, италијански, румунски,
баскијски и словеначки језик.
Сарадник многих часописа и
новина.
За афоризме, поезију и прозу,
више пута награђивана у земљи и иностранству.
Члан Удружења књижевника Србије
и Београдског афористичарског круга.
Оснивач и главни и одговорни
уредник првог електронског часописа за сатиру ЕТНА www.etna.dencic.com
Била уредник у неколико издавачких
кућа.
Живи у Београду.
Редакција Шипка
0 коментара:
Постави коментар