PAPIR TRPI SVE
U centralnoj Srbiji, u upravnoj zgradi male opštine Veliki
Koruptinci, kao kas mlade ždrebice odjekuju koraci sredovečne korpulentne
šalterske službenice Smiljke. Utrčava u toalet, odguruje čistačicu Živku i
uletevši u kabinu izvršava rafalnu paljbu.
Mrmlja sebi u
bradu: „Ovo mora da je od one bombonjere što je doneo Gagi Brisel. Brisnem mu
ga majke... Kaže: or’ginal belgijska čokolada gospodžo, za Vas moliču lepo...
Kao da ja ne znam da oni to tamo kupuju na rasprodaji pri isteku roka, još dok
dođe do Srbije to triput užegne. Nego eto, velim da ne
odbijem čoveka, ’oće da se uvredi. Potrudio se, a neki... dođu praznih ruku, a
’oće da im radim punom parom... E pa cvrc Smiljojka!“
„Sunce ti
kalaisano... Izvrnuh creva k’o čarapu al’ nije mi žao, bila lepa bombonjera.
Jes’ mi debelo crevo zabrundalo na pola al’ morala sam da je završim. Nema tog
posla da sam ja započela, a da ga nisam završila, jedino ako neko ima guju u
džepu, pa ne ume da časti. Takvi pre završe kod Svetog
Petra, nego kod mene. Nego, gde je ovde to’let papir?“
- Živka! O Živka! Gde je ovde
papir?!
- Koji papir gospođo...? Je l’ potvrda o plaćenom porezu...? – naivno
će Živka.
- Ma šta pričaš bre?!
- Je l’ potvrda o prevodu
zemljišta...?
- Živka bre je l’ se ti to sprdaš sa mnom?!
- Ne gospođo. Mislite na izvod iz
katastra...? Potvrdu o vlasništvu...? Koji papir...?
- Ma Živka, grom te ubio, fali mi
papir... za brisanje...
- A tebi gospođo fali papir! –
jedva dočeka Živka.
- Kako deluje kad si sa druge
strane šaltera? Sranje, a...? Sećaš se onog zahteva za legalizaciju što sam
podnela pre tri godine?
- Sećam se... Šta s tim? – zabrinuto će Smiljka.
- Svaki put
kad dođem kod tebe nešto mi fali. Nema šta nisam donosila... satelitski snimak
i snimak dronom i plan objekta pre drugog, pa pre prvog svetskog rata, još samo
što nisam donosila plan pre Kosovskog boja... A nije da nisam častila... Kafa i
ratluka koliko sam proturila kroz tvoj šalter, toliko nije prošlo kroz ruke
radnice u marketu sa desetogodišnjim radnim stažom. Samo od toga si povećala
šećer za pet, a pritisak za dvadeset jedinica, o kilaži i konfekcijskim
brojevima da i ne govorim.
- Živka bre, nema to veze sa
mnom, da je do mene ja bi ti to završila. Daj mi to’let papir, a to ćemo ovih
dana to da sredimo. – umilno odgovara.
- E pa nećemo! Rešićemo to sad i ovde!
- Ali nije mi tu...
- Pečat?! Ne laži! Znam da ga
uvek nosiš sa sobom!
Živka širom otvori prozor, a
iznad vrata kabine prebaci fasciklu.
- Overavaj! Sve ti je tu, po
najnovijim izmenama zakona o legalizaciji, triput sam proveravala! Overavaj ako
nećeš da navučeš upalu bešike!
Šušte listovi, štekće pečat kao
singerica, potpis jedan, drugi, treći, a zubi samo cvokoću... Diže Smiljka
fasciklu, iznad vrata kabine, a Živka je brže-bolje ščepa.
- Molim te, daj mi sad papir i
zatvori prozor... – bespomoćno će Smiljka.
Živka lista dokumenta... Svaki
pečat na svom mestu, sve potpisano. Odlazi po toalet papir, kad joj zazvoni
telefon. Javlja se: „Štaaa?! Kad bre?!“ – izbezumnjeno će Živka.
- Ej, šta je s mojim papirom? –
zabrinuto će Smiljka.
Živka otvori fasciklu i istrese
je u otvor iznad vrata kabine.
- Evo ti pa se briši! Srušili nam
objekat! Kud ti ne izručih ceo ricinus u bombonjeru?!
- Znači sve ovo je tvoje maslo?!
Letećeš sa posla zbog ovoga!
Dunu vetar, začu se još jedan
kratak rafal, a Smiljka opet promeni tonalitet.
- Ali Živka, nisam ja kriva... Ne
možeš ovako da me ostaviš... Ne osećam se dobro...
- To kako se ti sad osećaš ja se
osećam već poslednje tri godine! Tebi sad bar ne
fali papir!
Okrete se Živka i zajedno sa promajom zalupi vrata.
Marko Pajić
(1990)
Valjevo
0 коментара:
Постави коментар