Ове године навршава се 220 година од рођења и 170 година од смрти великог комедиографа Јована Стерије Поповића
СМЕХ КАО ОГЛЕДАЛО ДРУШТВА: ОД МОЛИЈЕРА ДО СТЕРИЈЕ
Нова париска поставка Грађанина племића у Théâtre Antoine (премијера почетком октобра) изазвала је одушевљење и критике и публике. Са просечном оценом 4,9 од 5, ова раскошна и духовита адаптација поново је показала зашто је Молијер фигура која обједињава ужитак и мисао. Која користи и прија, казали би антички књижевни теоретичари. У њој је сва енергија барокног театра, свечаност говора, брзина радње и жива сцена људских слабости. И све то и уз музичку компоненту. Рекло би се да можда савремени Париз у њој препознаје себе – исте амбиције, исте прерушене сујете, исти култ друштвеног „угледа“. Молијеров свет траје јерје људска природа остала подједнако подложна варци и самозаваравању.
У том огледалу препознаје се и наш Стерија. Као што је Молијер у Журдену открио грађанина који жели племићки ореол, Стерија је у Феми уочио варошанку која тежи салонском угледу и новој друштвеној етикети. Обојица су разумела да је комедија, уместо да буде форма смеха, заправо начин да се кроз смех спознају друштвене девијације, мане и патологије које прете моралној равнотежи заједнице. Комедија у њиховом делу представља врсту социјалне психијатрије: у њој се поставља дијагноза једног менталитета, али и нуди терапија– свест о сопственим ограничењима.
Молијеров Тартиф разобличава злоупотребу побожности; Грађанин племић иронично приказује тежњу ка статусу који се купује; Тврдица показује како похлепа разара људску суштину и односе. У сваком од тих ликова постоји исти принцип – човек који жртвује морал, разум и меру у име сопствених страсти. Стерија је у истим структурама видео темељ српске вароши XIX века: уместо француске буржоазије, јавља се домаћа класа која своју културу гради као имитацију, а своју самопоузданост на фасади.
Тартиф је лажни богомољац, а код Стерије постоје лажни родољупци.
Стеријина Покондирена тиква могла би да буде ангедота, али пре ће бити да је то ипак студија о самопревазилажењу без унутрашње основе; Тврдица има свој одјек у ликовима Стеријиних грамзиваца и варошких моћника, наравно највише у Кир Јањи. Тај наизглед карикатурални свет у основи је микроскопска слика друштва у процесу формирања. Док је Молијер постављао темеље модерне европске самокритике, Стерија је утемељивао нашу.
Комедија код њих делује као етичка институција. Њена функција свакако јесте да забави, но она хоће и да расветли, да од смеха начини инструмент спознаје. Смех је у том смислу и одбрана од стварности, и пут ка њеном разумевању. Отуда и његова сложена функција – он истовремено растерећује и разобличава, доноси лакоћу али и непријатно огледало.
Савремено одушевљење париске публике пред Молијеровим делом говори о потреби човека XXI века да се врати структури класичне критике – јасној, духовитој и моралној. У времену медијског спектакла и идеолошке буке, комедија се поново јавља као простор рационалне дистанце, као уметничка дисциплина која мери температуру друштвених болести.
Зато је сваки повратак Молијеру уједно и повратак Стерији. Тај двојни лук, између Париза и Вршца, показује да се културе разликују по костиму, али не по суштини људских слабости. И ако се данас у Théâtre Antoine смеје париска публика, то је исти смех који би могао одјекнути и у нашем позоришту — смех који лечи, јер препознаје.
Милан Станковић
0 коментара:
Постави коментар