ИГРА
Стојим на путу алама знаним
Ко лист на ветру судба ме носи.
За сламку спаса мушки се борим —
Суров ме живот ко траву коси!
А ја ко дете играм се збиљом
У здраву ногу убадам трн.
Кезим се подло истини горкој —
Нећу да гракћем ко гавран црн!
Смеју се хуље дрскости мојој
Упиру прстом ка моме пиру.
Стално се чуде пркосу моме —
Како голготу чекам у миру!?
Ликујте, багро, нећете дуго
Коло се среће ко чекрк врти.
Нећу да клекнем макар и свисô —
Инат је често јачи од смрти!
А када игра стигне до краја
Онда ће само једни на бис.
До тада оста срџба до бола —
У мени живи разјарен рис!
Кец је у игри – глава на пању
Ал` шта ћу опет такав ми дар.
Пишући песме горчину малим —
Оне ће чемер спутати бар!
Казане речи у форми стиха
Често су прави једини лек.
Зато се играм па колко траје —
Кратак је овај животни век!
Милоје Вељовић
0 коментара:
Постави коментар