ДОН КИКОТ - СУП - културне формације

СУП - културне формације

***

Деведесетих година прошлог века, док се СФРЈ распадала по свим шавовима, ортак и ја смо удружили кинту за ноћну финту, што нас је, кроз веште дриблинге по клубовима Токио и Пинк Кадилак, увело у шеснаестерац тадашњег култног места за изласке — пророчког назива Шишмиш.

Једне летње ноћи, на самом улазу, дочекао нас је прави људски стампедо. Гости су панично излазили напоље, бајкери су турирали своје моћне машине, а нас двојица смо збуњено и с неверицом посматрали шта се дешава. Након кратке драмске паузе, одлучили смо да истражимо о чему је реч и спустисмо се у дубине андерграунда.

За шанком су, као и обично, стајали власници локала, Гацо и Бурко. Међутим, те ноћи су били видно изнервирани. Док смо заузимали своје омиљене бусије, почели смо схватати да је цела гужва настала због неуспелог бомбашког напада на омладину која је правила галаму у ситне сате. Чика Цујо, који је живео у згради преко пута Шишмиша, решио је да мало уплаши присутне. На сву срећу, није дошло до најгорег, јер је школска бомба завршила као сувенир на полици, све док у просторије клуба нису упали органи реда због пријављеног нереда.

Таман што смо поручили по хладно пиво, зачуо се бат корака милиционера на челу са Илијом Творовићем, инспектором за крвне реликте и АБХ заштиту. Окружили су нас увежбаним тактичким покретима, а Свети Илија загрме:

— Где се налази минско-експлозивно средство заостало из Балканских ратова, отето из руку часног грађанина Цуја док је бранио јавни ред и мир у нашем одсуству?

Погледали смо се ћутке, док се корпус деликти, попут новорођенчета, пажљиво предавао у руке неговатељицама. Инспектор је наставио да виче:

— Уместо да спавате, ви се зајебавате! Није ни чудо што поштеном свету пуца филм; могла је бомба да експлодира. И шта вас двоје чупаваца тражите крај шанка? —бесно се обрати нама.

— Удишемо живот са дистанце! Да ли је то противзаконито? — одговори мој пријатељ.

— Не би било, да не изгледате крајње сумњиво! Чиме се бавите у животу?

— Ја сам аудио-визуелни уметник који открива и демистификује невидљиве димензије стварности — ноншалантно му одговори ортак.

Инспектор га је осмотрио мало боље, као да разуме шта је рекао, па се нервозно окренуо према мени очекујући одговор.

— Ја сам хроничар доколице! Скупљам материјал за будућу књигу, а бавим се и рециклажом људске глупости и органском производњом креативних идеја — рекох му самоуверено.

— Дакле, уметници! Крадете Богу дане, а вероватно се и дрогирате! Бледи сте и испијени као да гроф Дракула. Заврћите рукаве до лактова и испразните џепове. Ко зна шта кријете у њима?

***

На несрећу мог пријатеља, који је патио од хроничне жгаравице, у његовом џепу се налазила сода бикарбона коју је куповао на меру и увек носио са собом у малој провидној кесици. Наравно, инспектор Илијa Творовић није прихватио ту причу и одмах је посумњао на опасне психоактивне супстанце.

Ни ја нисам прошао ништа боље! Од малена имам црвенкасти младеж на месту где су ми на руци вене најизраженије, што је изазвало основану сумњу да се ради о траговима убода иглом.

Инспектор је тада наредио позорнику Блесићу да нас одведе до тоалета и задржи до даљњег, док он сам не изврши брзи антигенски тест на Јовањицу и утврди садржај сумњиве кесице.

Док смо стајали приљубљени уз плочице тоалета, позорник нам је одржао лекцију.

— Од 9. марта вас јурим, битанге једне! Јесте ли сте мислили да ће вас тама андерграунда сакрити од мене? Дилујете дрогу деци и самохраним мајкама, срам вас било!

— Ми се, позорниче, бавимо субкултуром! Шта се трипујеш! — искулирао сам га некако.

— Ај' што се дрогирате, него сте се одродили и од рођеног језика. Не каже се субкултура него супкултура. Зар ја треба да вас учим правопису? Кад се звучно б налази испред безвучног к, прелази у безвучни пар п! Три пута за казну поновите на сав глас супкултура, и опростићу вам што ћу вас истући!

— И посебно да ми нагласите први слог, јер ако ме се сете за Дан безбедности, сете се. Моја је дужност да вас едукујем!

— Је л' дугоузлазни акценат на првом слогу? – упитах га радознало.

— Морееее, даћу ти ја краткосилазни шамар ако ми не откријеш за кога ваљате наркотике!

— Бетмен, Мандрак и Фантом су наше газде, имају тајни штек у згради Политике. Ако те прекомандују за Београд, ето ти прилике да се прославиш и будеш на коњу као Вук Драшковић ономад.

И баш када је позорник Блесић кренуо да примени силу и неправду како би изнудио још информација од нас, на вратима клуба се појави инспектор Илија Творовић и дрекну.

— Где је онај са содом бикарбоном? Слободан је, али да пази убудуће шта вуцара по џеповима!

— А онај други чупавац, нека још сутра премести младеж на мање сумњиво место, да не би наводио истрагу на погрешан пут.

Покупише се из клуба мили нам цајци, а ми седосмо за шанк да испијемо поручено пиће. Док је из звучника грувала музика групе The Cramps, крајичком ока приметих слепог миша који се промоли из шупљине на зиду и претећи рашири крила.

Као да је те драматичне ноћи својим префињеним чулима предосетио долазак СУП-културних формација које ће, попут опасног вируса, почети да се шире регионом пар деценија касније!

Дон Кикот