ДОДЕЉЕНА НАГРАДА "ДРАГИША КАШИКОВИЋ" САВИ МАРТИНОВИЋУ

Са ивице интимног и јавног

ПИЈЕТЕТ ЗА СЛОБОДОУМНОГ

(Реч поводом Награде „Драгиша Кашиковић“ за афористику 2017.)

Даница Драшковић уручује награду Сави Мартиновићу

Осамдесетседма је година протеклог века. Први прелет преко Атлантика. У Њујорку, где сам стигао у посету брату моје супруге, Ратку Мандићу, узгред – добитнику награде „Никола Тесла“, чији је отац Михаило последњи пут виђен на Зиданом мосту, чека ме, као на свечаној вечери, елита Српске народне одбране: Илија Лубарда, Мишо Бељаковић, Ратко Мандић, Игор Булић, Војо Ковачевић, Вељко Мандић, извесни Зиндовић, извесни политички робијаш „Црногорског Алкатраза“ – Спужа, и један рођени Американац, симпатизер тог „Српског друштва“, кум, професор универзитета, доктор неуропсихијатрије, Томас Тами Низбет. И још неко.

„Мартиновићу, дошао си у минут до дванаест, да нам испричаш шта има ново у Југославији!?“ – поставио је тешко питање, јер, ко би то могао знати, Илија Лубарда, коме ћу касније, уместо одговора, дати књигу.

„А ја сам, господо, управо због тога и дошао у Америку: да ви мени кажете што има ново у Југославији!“

Неки  су се насмејали, а Лубарда, је са чврстим уверењем рекао: „За две године у Југославији вишестраначки систем!“ Ни мање ни више! Нисам могао да дођем себи од тог „пророчанства“ а правио сам се да јесам.

Тада сам се сетио да сам објавио афоризам: „То мајка више не рађа. Нема разлога за забринутост!“ Но, некако у исто време појавио се „Нови Тито“, „родила мајка“... па „има разлога за забринутост“.

После моје приче и виђења „опште ствари“ за коју се занима емиграција, амерички професор је рекао, ако су га тачно превели: „Верујем да је Саво из Југославије кренуо као комуниста, а већ је демократа. Мислим да би се могао вратити као републиканац. На то сам одговорио: „Не, не, останимо у демократији! То је сигурнија кућа.“ Да ли?

Разговор је био буран, бучан, згуснут, са доста обрта и досетки. Посебна тема је била и десетогодишњица од монстуозне смрти водећег међу њима, најумнијег и најсвестранијег, Драгише Кашиковића и његове поћерке Иванке Милошевић. За то време, а и много пута раније и касније, Ратко Мандић, велики пријатељ Драгишин, није „сушио образа“. А за мене је све било ново, јер сам, захваљујући мраку који ми је увек био на дохвату руке, тада први пут чуо за име човека чију награду данас с поносом и великим уважавањем примам.

Тада је Илија рекао да је више пута Драгиша изговорио кобне пророчанске речи: „За петама су ми!“ А ја сам, тада, или касније, свеједно, записао афоризам: „Не иди за оним који те прати!“, који сам и епиграмизовао: “НЕ ЗА ЊИМ Да те не гоним, то мораш знати: Не иди за оним који те прати!“ Но, судбина не прати афоризам.

Сазнао сам и једну згоду. Драгиша се пожалио Илији: „Осећам неке болове. Мораћу код лекара.” А Илија: “За болове си ти још мали.” А Драгиша, дим у дим: “Онда, идем код дечјег лекара.”

Кад је било речи о масовности наше емиграције и њеној „борби за слободу“, сетио сам се мисли, касније објављене у књизи „Пуна капа“: „Председник Матице исељеника је, својим деловањем, дао велики допринос омасовљењу чланства.“ А Председник Матице је био повремени друг или противник „Новог Тита“. Присетио сам се и афоризма: „Млади воле отаџбину преко сваке границе.“ И овог: „Тек кад сам се вратио у домовину, схватио сам да је носталгија боље решење.“

Са „Краљем тргова“ сам се годинама знао једнострано, и пре Деветог марта деведeсетпрве. Повремено сам одлазио у његове просторије у Кнез Михајловој, а кад је мој колега Баљак најавио да ће да нас упозна, пало ми је на памет да  речем “Краљу“: „Па, ја тебе знам. Видио сам те једном на Телевизији.“ (У „Српској речи“, у Вуковој улици сам „Краљу“ и његовој „Краљици“, још онда, поклањао и потписивао књиге „с дивљењем“...)  

Кад сам код „Краља“ (и његовог најљућег противника) ево и ово: Ретке су прилике у којима смо се нас двојица размимоилазили  у личним ставовима. Тада сам у тим посебним приликама, споменутом колеги, а мајстору дриблинга духа, имао обичај да речем: „Што сте Му ближи, то сте ми даљи“, или: „Што сте Му даљи, то сте ми ближи“. Мислим да је јасно ко је тај „Му“ и на кога се та „раздаљина“ односи.

“Краљ” је,  ваља рећи, увек, скоро без изузетка, имао  јасан, изразит, изричит,  разложан, разуман, често од већине неприхватљив “лични став” о политичким приликама у којима смо. Најчешће сам тај његов “лични став” с разлогом и правом присвајао, тако да то више није био само његов лични, него наш заједнички став! (Но, то не значи да је Он остајао без става. Напротив.)

И реч о овоме: Пети је октобар, Оне године. Слободан Вучетић и ја, с марамицама на носу, док гледамо у море транспарената „Готов је“,.заједнички  „процењујемо“: “Данас је готов!” (Као, први смо се сетили!)

Истог дана, касније, у густо задимљеној сали Скупштине Града на Међународном шаховском турниру “Меморијал Веселин Бошковић”, чији сам члан Организационог одбора, игра се последња партија Алксандар Бељавски – Божидар Ивановић. Ивановић губи “добро позицију“, честита противнику и каже: „Данас није све изгубљено!“

Да додам и ово: Тада сам у “Српској речи”, под насловом “Шахист, мецена, човек” записао: „Веселин шахист је играо онако како најмање одговара његовим противницима, а као човек је вукао потезе који се највише допадају његовим пријатељима.“

А мој лични став: Свако има право на слободу у сваком смислу те речи, или по личном избору на неслободу. Свако има право на мишљење, било исправно или погрешно. Свако има право да говори, или да ћути. Свако има право да другог уважава или не уважава. Свако има право на лично осећање припадности нацији, вери, култури, урбаном, руралном…  на избор новине, радија, радио-станице, музике, клуба, идола, ТВ канала, или било ког другог канала… Свако има право да живи, или… или… Емил Сиоран је рекао: “Да не постоји самоубиство као могућност, ја бих се убио.” Ето, докле сеже право на слободу избора.

Драгиша Кашиковић је живео да би писао а писао да би се бранио. Његов идеал је била слобода, за коју би, кад би то било могуће, опет платио највишу цену. Такав Драгишин чин заслужује општи пијетет.

Хвала свима који су у мојим афоризмима нашли вредност достојну овако високе награде.

Специјална хвала Кући „Српска реч“ што је у добитнику награде уочила слободоумну мисао.

И мало афоризама:

Најбоље би било да је онако како није.

Да немамо кога имамо, имали бисмо чега немамо.

Сви су на нас кидисали. Само су нам Руси окренули леђа.

Ја сам по националности Србин, цртица Црногорац. Непотребно прецртати.

Социјализам је почео добровољним радом, а завршио се принудним одморима.

Смењен је уредник вести. Није био довољно маштовит.

Званична верзија је демантовала догађаје.

Ми смо, бре, самостална издавачка кућа. Неће нам, ваљда, читаоци одређивати тираж.

Он је свестран писац. Кад изда књигу, изда и читаоца.

Наши возови касне зато што им није прилагођен ред вожње.

О промени назива булевара одлучује улица.

Као политички затвореник имао сам примерно владање. То је једино чега се стидим.

У рату сам се убијао од досаде. Био сам берберин на Равној гори. (И тако сам преживео.)

Мостови спајају људе, а наше народе раздваја Зидани Мост.

Влада је забранила сваки штрајк глађу. Али, док траје криза, према штрајкачима неће бити предузимане никакве мере.

Док су се штрајкачи глађу окупљали испред парламента, штрајколомци су већ заузели скупштински ресторан.

Ако изгубимо Космет, направићемо Косово!

Бела застава нам је спасила животе. За њу се мора наћи место у националном музеју.

И афоризам са коментаром: Пошто је објављен у “Политикином”  “Сатирикону” и то на угледном месту “Афоризма недеље” један пријатељ и колега ме питао: “Како си могао да објавиш онако непријатељски афоризам?!”  Нисам одговорио ништа, јер нисам хтео да “терет одговора” преносим на уредника, али сам себе убедио да колега има право на такво питање, иако је врло тешко писати “пријатељске афоризме”, или “афирмативну сатиру”. Афоризам гласи: “Срби ће прогледати кад не буду видели три прста пред носом.” А сад могу да кажем да је афоризам смишљан у котексту “гледања из угла” онога према коме су три прста “уперена”, иако је симболика „три прста“ вишезначна.    

Председник је посетио угрожена подручја. Он се са најугроженијим грађанима руковао.

Ако је веровати државној телевизији, и канализацијом теку мед и млеко.

Наш такмичар у трци на сто метара напредује из минута у минут.

Нема хлеба без мотке. Сергеј Бубка.

Паметнији сам од жене. Боље сам се оженио но што се она удала.

Оженио сам се паметном женом. То сам схватио тек кад ме је оставила.

Прстен сам купио јефтино, а скупо ме коштао.

Нећу да живим са женом која ме је оставила!

Жена ми је побегла с пријатељем. И никад више нећу наћи тако доброг пријатеља.

Гинеколог је оженио најружнију жену у граду. У шта ли се то он загледао?!

Нећу да идем комшији на сахрану, иако би он мени радо дошао.

Хвала ти, мајко, што си ме родила. Не захваљуј, сине, нема на чему.

Што ташта роди, мајка не рађа.

Београд, УКС, 19. јун 2017.                                        Саво Мартиновић

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА

Александар Чотрић, председник жирија

Саво Мартиновић рођен је 1935. у Даниловграду, тадашњој Краљевини Југославији, данашњој Црној Гори. Саво Мартиновић награду “Драгиша Кашиковић” за афористику добија јер је у књигама најкраће књижевне форме испољио врхунско књижевно умеће, ренесансну даровитост, тематску и стилску мисаоност, која зрачи из његовог раскошног духа.

Мартиновић је аутор тематски и значењски сложених књига којима својим читаоцима прижа неописиво естетско интелектуално задовољство маестралним умећем у тематизовању и варирању вечних филозофских питања, које конкретизује стотинама књижевних слика и духовитих парада. 

Ширину Мартиновићеве знатижеље и мотивације, као и поетичког радијуса, можемо наслутити већ из наслова и жанровских координата његових дела.

Објавио је књиге афоризама Ништа између (1991), Хазардни рјечник (1994), Пуна капа (2000), Мала глава пуна капа афоризми за оне који расту (2005), Питамтеја афоризми од питања (2008); књиге епиграма Мртви узао (1994) и Коцка је округла епиграми за оне који расту  (2005);  романе од прича Сага о Сагу (1996) и Новела о Новељи (2000)  о истоименим митским ликовима црногорског народног духа; књигу прича Уживање у зубобољи (електронско издање), као и монокомедију Новеља ничији (2006). Коаутор је Антологије црногорског афоризма Ријетке честице (2006). Његове  књиге Дијалог са собом епифоризми (2011)  и Кључ за бравуру хаифоризми (2015) су дела новог облика кратке књижевне форме.

Последње Мартиновићеве књиге можемо означити као стваралачки зенит, али то за њега никад не смемо рећи, иако је у деветој деценији, не престаје да нас изненађује младалачким духом, огромном енергијом, свежином мисли, ведрином порука, богатством идеја и врхунским литерарним дометима.

Добитник је црногорске награде за животно дјело Павле Ђоновић; две Домановићеве награде – за допринос сатири и за најбољу сатиричну књигу године (Питамтеја); две Златне кациге за најбоље афоризме; Лауреат је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе; Награде Јован Хаџи Костић, за најбољу новинску сатиру, Награде Сатира феста за укупан допринос српској сатири, Награде Мали принц за најбољу дечју књигу, Велике Плакете Бијељинског фестивала за укупан допринос српској књижевној сатири, Либанске награде Наџи Наман, за укупно књижевно стваралаштво, као и више првих, других, трећих и специјалних награда и признања за хумор и сатиру: Ријетке честице и Питамтеја – књиге године у Црној Гори, Коцка је округла – књига године за дјецу и младе у Црној Гори, а носилац је и признања Сатиричара године у Црној Гори, као и Афористичара године на Еx-Yу просторима. Заступљен је у домаћим и светским антологијама мудрости, хумора, сатире и поезије. Превођен је на руски, белоруски, енглески, пољски, чешки, италијански, шпански баскијски и неке балканске језике. Сарађивао је у бројним листовима и часописима на српско-хрватском говортном подручју. Био је уредник и приређивач шаховских рубрика у три недељника, у којима је објавио књигу о шаху Бели добија, а у овој „игри над играма“ има звање учитеља шаха и титулу мајсторског кандидата.

Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења црногорских писаца за дјецу и младе, Удружења хумориста и сатиричара Црне Горе и Београдског афористичарског круга.

Живи у Београду.

Председник жирија: Александар Чотрић

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК