РЕНЕСАНСА БЕЗ ХУМАНИЗМА: У Београду промовисана књига афористичара Мирослава Средановића
Датум: 19. 09. 2017.
На промоцији се могло чути да је током година афористичарског стваралаштва Мирослав Средановић изградио особени стил, оригиналну поетику и угао посматрања на личности, појаве, процесе, догађаје и епоху. У свакој његовој сатиричној опсервацији проткана је и лирска нота. Одликује га строгост у селектовању афоризама, јер је добро свестан да све што нису афоризми, то су опште фразе. Аутор је у овој књизи понудио додатни квалитет, јер је афоризме сврстао и структурисао тематски. На тај начин књига афоризама може да се чита као збирка прича или краћи роман.
„Хуманизам без ренесансе“ критичари су оценили као најзрелију и најуспешнију књига овог аутора која представља круну његовог стваралаштва.
Александар Чотрић је присутне упознао са ликом и делом Мирослава Средановића.
– Средановић је афористар који пише за изабране љубитеље лепо обликованих, духовитих, поучних и критичких мисли. Он је уметник који озбиљно приступа писању хумора и сатире. Одлике његовог стваралаштва су господство, интелектуализам, одмереност, критичност и мисаоност. За њега се може рећи да је један од најбољих ученика афористичарског «лецеја», односно да је настављач правца у овом жанру чији је родоначелник велики Пољак Станислав Јежи Лец – рекао је Чотрић и додао да Средановић из књиге у књигу показује ауторску храброст, уметничку доследност и тематску разноврсност.
– Афоризми Мирослава Средановића у збирци „Ренесанса без хуманизма“ су енигматски, вишеслојни, отрежњујући, лековити, универзални, пророчки, пажљиво избрушени, с неочекиваним обртом и снажном поентом – рекао је Чотрић.
Песмом уз гитару посебан тон овој вечери афористичара дала је Јелена Станисављевић.
На промоцији су још говорили писац Саво Мартиновић и сам аутор Мирослав Средановић који је за ову прилику представио неке од афоризама.
Организацију ове вечери помогло је Удружење Требињаца „Јован Дучић“ у Београду, а подршку Средановићу дали су председник овог Удружења Жарко Ј. Ратковић, секретар Миливоје Миша Рупић, као и остали чланови Удружења који су се ове вечери скупили у Кући Ђуре Јакшића.
АУТОР О СЕБИ И ДРУГИМА
Проплакао је 26.10.1936. на Вучији, Требиње. После се више није рађао. Да не узнемирава својим плачем. Живео је у нашим краљеви- нама и републикама, те у страним демократијама. И све их је горко искусио.
Био је дипломата у двема Југославијама. И обе су пропале. Пише сатиру. И кратке приче. По мери своје памети. Објављено му је шест књига афоризама. Нема капиталних, али има џепних издања. Боље га разумеју на страни, него код куће.
За афоризме је награђиван у Македонији (Делчево) и Босни и Херцеговини (Мркоњић Град), а за кратку причу у Црној Гори („Вуко Безаревић“, Пљевља) и Србији (Раковица). Објављена му је прича и у Либану. Разумеју Арапи наша ратна страданија.
За његово писање су, рецезенти, заложили свој књижевни ауто- ритет: Милован Вржина, проф. др Радомир Животић, проф. др Ратко Божовић, Милован Витезовић и Александар Чотрић. 140 Књиге, и поједине афоризме, су му лепотом карикатура, укра- шавали: Ранко Гузина („Вечерње новости“), Новица Коцић („Полиитика“), Гане Милановић („Ошишани јеж“), Шпиро Радуловић, Мирја на Васиљ, Слободан Срдић, Миро Георгијевски и Лазо Средановић.
Издавачи књига су му били: „Дерета“, Београд; „Завод за уџбе нике“, Источно Сарајево; „Алма“, Београд и „Еверестмедиа“, Београд.
Примљен је у Удружење књижевника Србије на предлог бољих писаца од њега.
Члан је Београдског афористичарског круга, који му је омогућио наступе на „Коларцу“, „Кући Ђуре Јакшића“ и другде, где афоризам није само страна, већ и српска реч.
Афоризме му, на одговорност читалаца, објављују: „Политика“, „Вечерње новости“, „Ошишани јеж“, електронски часописи „Етна“, „Носорог“, „Шипак“ и др.
Заступљен је у више зборника српског афоризма. Чак га ни пријатељи нису изоставили. Наставља да ствара и још је далеко од сабраних дела. Члан је Библиотеке града Београда и Удружења пензионера Ми- нистарства иностраних послова, где није примљен по конкурсу. Није биран ни у Кућни савет. Нису се сложили страни посматрачи. Живи у Београду, с погледом и на друге светове.
ОДАБРАНИ АФОРИЗМИ:
Карикатуристи цртају политичаре без речи.
Не могу свашта да им стављају у уста.
Србе су припремали да буду спелеолози.
У ратовима су их бацали у јаме.
Народ се жали да је гладан.
Ко му је крив што не гута толике лажи.
Узалуд имамо стари и нови календар.
Ми увек радимо по своме.
Политичари вешто поступају с народом.
Пре него што га преваре, одрже му мотивациони говор.
Политичари се народу обраћају бираним речима. Лажу.
Нацртали су на застави велику Албанију.
Сада могу да је и натакну.
Косово је мултиетничко.
На њему има чак и заосталих Срба.
Србија је некада била привлачна за странце. Сада су јој и окупатори окренули леђа.
На Косову има још Срба.
Треба само дубље закопати.
Срби на Косову имају свој позивни број. С.О.С.
Србија оклева са уласком у Европску унију.
Била би је срамота да равноправно одлучује са великим силама.
Спорт зближава људе.
Гледаоце на трибинама само кавези деле.
Није ћирилица потиснута из балканских земаља.
Ћирилице има чак и на надгробним споменицима.
Непотребно се крије иза псеудонима.
Он је, ионако, непознати писац.
Уз хумор објављује и своју фотографију.
Да би народ имао чему да се смеје.
Ратни хушкачи не деле људе по вери и нацији.
Сви смо ми за њих универзални даваоци крви.
Нису нас питали када су рушили Берлински зид.
Иначе, та дивља градња би код нас била легализована.
Народ не уме да влада.
Одмах га свргне нека диктатура.
Текст: Слободна Херцеговина
Фото: Весна Вуковић
0 коментара:
Постави коментар