СТАЊЕ У МОЈОЈ ЗЕМЉИ, У ВЕЗИ САТИРЕ ЈЕ ЗА ПЛАКАЊЕ - ИНТЕРВЈУ СА АФОРИСТИЧАРЕМ ВАСИЛОМ ТОЛЕВСКИМ
За моју популаризацију широм света, пре свега, морам да захвалим српској сатири и објављивању мојих радова, као и дружењу са српским, црногорским и ауторима из Републике Српске. Да ниje билo мојих познанстава са Чотрићем, Симићем, Баљком, Денчићевом, Теофиловићем, Минићем, Љубеновићем, Ђерговићем, Николићем, Лером, сигурно не бих тако загризао са радом у сатири. Где бих ја то објављивао, и ко би знао за мој рад?!
Шипак:Господине Толевски, честитамо на првој награди за
афоризам на фестивалу „Јас Итар Пејо“. Шта награде значе једном сатиричару?
Толевски: Драги мој Шипак, најпре захваљујем на искреној честитки. Кад Бог некога обдари
талентом, храброшћу и умећем да се бави сатиром, онда мора да рачуна на
свакојаке згоде и незгоде. Више незгоде него згоде, а награде су једна од лепих
згода у нашем раду. Без лажне скромности, не постоји живо биће које не воли да
буде похваљено, награђено или бар помиловано по глави. Пас кад добије кост маше
репом, коњ за коцку шећера њише главом... А ми који добијамо коју награду, пред
светом глумимо скромност и равнодушност, а у суштини радујемо се као мала деца.
Награда на Светиниколски фестивал ми је драга, једна у низу од тридесетак које
сам до сад добио. Прихватам је као валоризацију онога што радим, али и као
шансу да се популаризује посао којим се бавим.
Кад награда оде у праве руке, она је и обавеза да
се и у наредном периоду ради пуном паром, квалитетно, оригинално и пре свега допадљиво
за широку читалачку публику. Јер сатира у задњих неколико година као да плови
на празном броду. Читалаца све мање, фестивали су изгубили на квалитету
(највероватније због финансијских неприлика организатора), а уместо тога рађају
се инстант конкурси на којима врхунски афористичари и писци хумора и сатире све
мање учествују. Зато се надам да ће фестивал „Јас, Итар Пејо„ постати
традиционалан, да ће се уврстити у ранг фестивала као што су: “Чивијада”, “Златна
кацига”, “Сатира фест”... и тиме ће и моја награда, као првог победника добити
на тежини. И као резиме на Ваше питање: Значај награде за једног аутора зависи
и од конкуренције у којој је добио ту награду. А на овом фестивалу број и
квалитет учесника је био на завидној висини. Тако да су победници могли да буду
и остале моје колеге који су учествовале у овој категорији.
Шипак: Ви сте већ познати широм света са својим афоризмима.
Колико је тешко створити добар афоризам? Или је то можда лако, захваљујући
темама које се саме намећу?
Толевски: За моју популаризацију широм света, пре свега, морам да захвалим српској
сатири и објављивању мојих радова, као и дружењу са српским, црногорским и
ауторима из Републике Српске. Да нису била моја познанства са Чотрићем,
Симићем, Баљком, Денчићевом, Теофиловићем, Минићем, Љубеновићем, Ђерговићем,
Николићем, Лером, сигурно не бих тако загризао са радом у сатири. Где бих ја то
објављивао, и ко би знао за мој рад?! Као старији и искуснији афористичар морао
сам да својски одрадим сваки мој прилог који редовно шаљем ЕТНИ код Весне Денчић,
НОСОРОГ-у на увид код Горана Кљајића, Вечерњим новостима, Политици... У задњих
неколико година Горан Радосављевић, Деана Саиловић, Игор Дамњановић, Јане
Атанасов у својим електронским порталима селектирају оно најбоље што добијају
од својих сарадника. То ме тера да радим и по шест-седам сати на дан. Од
написаних 500-600 афоризама месечно, селектирам само 20-30. Сада можете
наслутити колико труда стоји иза доброг афоризма. Али, морам бити реалан и
објективан: Ја волим ово што радим, уживам у сваком тренутку док стварам или
читам радове мојих пријатеља. Раније сам био у спорту, после тога у политици, а
на крају у свету књижевности, одсек сатира и хумор. И ту се осећам као риба у
води. Мислим да се риба набоље осећа у
води, као што се осећа Васил Толевски у сатири.
Свакако, и окружење у којем живимо, дневно-политичка
дешавања, свакојаке догодовштине, доприносе да стварамо лакше, бржим темпом,
редовније, тематски разноврсније. Ипак, добар афоризам може да избаци само онај
аутор који воли свој рад, поштује себе и свој квалитет, а пре свега, који
поштује своје читаоце. Ипак, ми пишемо за читаоце, истинске љубитеље сатире,
књижевног рода од којег је одустала и сама књижевност. Бар на Балкану! Јер се
балканска сатира дубоко увукла у више земаља света, пре свега захваљујући
ауторима из Србије и издавање антологија у неколико земаља које негују овај
специфичан род књижевности.
Тако сам и ја успео да упознам читаоце из Турске,
Италије, Пољске, Румуније, Црне Горе, БиХ, Србије, Русије...са мојим радовима.
Надам се да ћемо једног дана успети да нам објаве и књиге. У том послу за сада
нам пут трасира Александар Чотрић, који је прави прототип расног аутора, али и
контакт-мајстор за сатиру са земљама широм света. Његов беспрекорни рад даје
нам наде да ћемо једног дана и ми кренути његовим стопама.
Шипак: Какав је однос у Македонији према сатири и
сатиричарама? Да ли су сатиричари добили место које заслужују у књижевности или
је стање као и у Србији, где се афоризам налази на маргинама?
Толевски: Стање у мојој земљи, у вези сатире, је за плакање. Само што код нас сатира не може
наћи ни раме за плакање. Немам речи да опишем своју горчину коју носим
годинама. Знате ли колико је тешко постати добар фудбалер, а да немате ни терен
где бисте тренирали, немате квалитетан тренажни процес, имате све мање
квалитетне саиграче?! У Македонији има само један лист у Битољу који претежно
објављује вицеве, карикатуре, а у задње време почео је да пласира и афоризме.
Министарство културе има игнорантски однос према
сатири. Мој лист који сам пре неколико година покренуо (Македонски остен)
никада није добио ни динар државне дотације. Књиге македонских аутора издају се
путем самофинансирања. Нити један дневни лист или ревија не објављује афоризме,
а о сатиричним причама или песмама нема смисла ни коментарисати.
У Србији има око 400 афористичар и сигурно се
објављују око стотинак књига, што је велики успех за саме ауторе. Књиге Баљка,
Чотрића, Симића, Несторовића... издају се преко великих издавачких кућа. Код нас
нити једна издавачка кућа не прилази сатири. Боје се као миш мачке. Вероватно
рачунају на неприлике које би имале са представницима власти. А нема потребе.
Људи који прате оно што се пише код нас – су неписмени људи.
Ипак, трачак наде за сатиру су сами аутори. Има их
десетак, а најревносији у раду са сатиром су моји пријатељи, Миле Ѓеорѓијевски
и Јане Атанасов. Делчевски и Винички фестивал дело Милета Ѓорѓијевског, а
кочански фестивал Јанета Атанасова. Миле је великом муком успео да анимира
општинска руководства Делчева и Винице да
направе овакве манифестације. У позитивном правцу моје очи су упрте и у Свети
Николе. Јордан Ѓорчев, бивши карикатуриста, инвестирао је и организовао
фестивал „Ја, Итар Пејо„ који би, надам се„ требало да буде окосница македонског
хумора, сатире и карикатуре. Само плашим се од прљавих руку који улазе у посао
који није за потцењивање. Пре свега мислим на песнике који се без стида мешају
у посао за који нису меродавни. Ја се њима извињавам ако планирају да ме ставе
у жири фестивала „Војдан Чернодримски„ или неки други песнички фестивал. Хвалa им, за добробит оног што се ради у култури, ја нисам
квалификован да будем оцењивач квалитетних песама.
Шипак: Недавно сте објавили најновију књигу афоризама.
Можете ли нам рећи нешто више о томе?
Толевски:„Исусови антихристи„ је била око три године у припреми. Садржи претежно
нове афоризме,
али и малу количину афоризама које нисам објавио у некој књизи. Ово је
моја седма ауторска
књига, и трудио сам се да је урадим по
својој мери. Први пут се у Македонији појавила књига двојезична
(македонско/енглески) и прилично сам задовољан оним што је урађено. Превод је
урадио мој пријатељ из Кувајта, Александар Гелов. Издавач је господин Јордан
Ѓорчев и његов Међународни центар за славјанску
просвету, Свети Николе. Надам се
искрено да ће будућа сарадња са Ѓорчевим да се продужи и продуби. Печат ове
књиге дају карикатуре познатих балканских аутора и рецензенти формата Витомира
Теофиловића, Радета Ђерговића и нашег Милета Георѓијевског.
Шипак: Који су Ваши планови за будућност?
Толевски: Имам их, иако све то скромно најављујем за 2018 годину. Пре свега у
припреми имам две нове књиге: једна је са потпуно новим афоризмима које сам
написао у 2017/2018 години, а друга је књига поводом 40 године мога рада у
свери хумора и сатире, у којој обухватам своје најинтересантније афоризме из
периода 1978-2018. То су моји радови објављивани у Остену, Јежу, Студентској
речи и све до задњих година, када објављујем и по електронским листовима.
Али, волео бих да успем да организујем балкански
фестивал сатире, било у Скопљу или у Битољу, на којима бих сакупио своје
пријатеље са Балкана (од Бугарске до Словеније).
Врх наших жеља је да се актуелизира неки
хумористично-сатирични лист, у коме би могли да видимо радове наших најбољих
аутора, али и да се отвори поље за појављивање нових аутора. Мислим да је
македонски хумор, сатира и карикатура у великој кризи. Криза која прети да
угаси све ово што је досад грејало наше душе. Нема младих аутора, а ни
карикатуриста. Појавом оваквог листа, надам се, да ће побудити велики интерес
код неких младих потенцијалних аутора.
И на крају, волео бих да се неки градоначелник осети
прозваним да организује фестивал који би носио имена наших познатих аутора: Софе
Штерјоски, Бошко Смаќовски, Дарко Марковић, Ане Василевски... и да не набрајам
даље. То би било и наша захвлност ауторима који су трасирали пут македонској
сатири, хумору и карикатури. Некада смо били уређена земља, која је била
позната по овоме што данас радимо појединачно, случајно и хаотично.
Колико ћу успети у свему овоме, зависи и од шире
друштвене заједнице. Ваљда ће нам пружити руку, а не само средњи прст.
КРАТКА БИОГРАФИЈА
Васил Толевски је рођен 1956. у
Будимпешти (Мађарска). Дипломирани инжињер машинства. Пише афоризме, сатиричне
приче, хумореске и монодраме. До сада објавио двадесетак књига, ауторских,
панораме афоризама и антологије. Његови радови су превођени на двадесетак
светских језика.
Добитник је велики број значајних
награда у Македонији и иностранству. Био је главни уредник неколико листова у
Македонији (Остен, Македонски остен, Студентска реч). Члан је Београдског
афористичарског круга, као и председник Удружење сатиричара и хумориста
Македоније.
Са посебним задовољством преводи
балканске писце афоризама на македонски језик. У едицији Светска сатира која
излази у Македонији, објавио пет књига страних писаца (Баљак, Чотрић, Симић,
Бутулеску и Закић)
Објавио је: Четири
корака до истине, Музика за глуве, Исусе, Луцифер нас зове, Наши пријатељи,
Антологија македонског афоризма, Антологија балканског афоризма (двотомна),
Бисери балканског афоризма (три тома), Антологија балканског афоризма
(македонска верзија), Наши пријатељи 2, Врели мразеви, Библија за невернике,
Маде ин Мацедонија, Исусови антихристи и неколико коауторских књига.
Добитник
награде: 13
Ноември, града
Скопље
(2008. ), Радоје Домановиќ, (2007.), Драгиша Кашиковиќ (2008.), Трим еротикон'Струмица, (2007,2012. и 2014.), Шабачка
чивијада” (2007. и 2008.), ИН
ВИНИЦА ВЕРИТАС (1994.), Хумореска године ЈЕЖЕВ ХУМОР (1998 год.),Жикишон 2007 , М.Илиќ 2007,
(Пожаревац - Србија); МаксМинус 2008, Златни прстен 2011 ( Бјелина - БиХ); Златни круг на Сатира фесту 2012 , Наџи Наман 2012 (Либан), Носорог-2012”, за најбољи балкански сатиричар;
Златна
значка КПЗ Србија-2014, Награда Мркоњиќ град (2013.,2014. и 2015.), Минимакс-2014,
Златни сатир, за најбољи македонски сатиричар (2014.), Ерски кабаре„ (Чајетина,
Србија,2014),
ПИЈАНЕЦ-2015„
(Делчево), Награда
за животно дело „Делчево 2015, Кочани ( 2015. ,2016. и 2017.), СТЕМ-2016 (Лесковац,
Србија,2016.), Ја, Итар Пејо (2017).
Редакција "Шипка"
0 коментара:
Постави коментар