ЋАР И
ВАЈДА
Почео
сам деведесетих. Мој фокус беше, и сад је, употребљена хартија, а изборна
година време обиља. Био сам сиромах, али баш. Идем улицом, дижем крагну, зима,
ратови, санкције, кад видим, плаката колико хоћеш, на дрвећу, зидовима,
бандерама, саобраћајним знаковима, ама на свакој иоле равној или заобљеној
површини. Ето, није ме срамота да кажем, цепао сам их и продавао као секундарну
сировину. Посао је ишао да боље не може, као да вам неко на силу гура паре у
џеп. Ја цепам, они лепе. Просто нисам стизао све да поскидам. Када су увели у
моду и ванредне изборе, морао сам да проширим капацитете, а и да унапредим
пословање. Отворио сам погон за брикетирање поскиданих плаката, и тако омогућио
грађанима да за мало новца претворе предизборна обећања у дим. Пара као
плаката, што ја волим да кажем. Но, озбиљан бизнис треба развијати, затварати
кругове, да не давим сад менаџерским изразима. Тако сам покренуо штампарију,
погађате, принтали смо плакате, на милионе. Рекох овим мојим, не лепите их
јако, тек онако, прикачите, да не дерете после нокте кад их скидате у трећој
смени. Још да ми је дочепати се гласачких листића после избора... Ма, само које
џакче...
Миле Пушкарић
0 коментара:
Постави коментар