С
В У Д А С А М О ОН
Све је почело кад сам остао без посла. Разочаран у живот
и у људе, утеху сам нашао у телевизији. Гледао сам програме од јутра до сутра.
Нисам пропуштао ништа, једино кад баш задремам, а то се дешавало док трају рекламе.
И тако, миц по миц, оболим од телевизоманије.
Али, пошто зло никада не долази само, почела је да
побољева и моја жене. Њена бољка зове се таблетоманија.
Ја укључим телевизор, а она одмах прогута таблету.
Бенседин, Бромазепам, Лексилијум; шта јој падне под руку. Ако је у кући
несташица седатива удара главом о зид док се не смири. Много се живцира што по
цео боговетни дан седим испред телевизора.
И тако, живимо своје животе. Ја уз ТВ, а она уз пилуле за
лилуле.
Међутим, у последње време код мене су наступиле извесне
компликације. Нешто слично халуцинацијама помешаним са паранојом и манијом
гоњења.
Укључим државну телевизију, на програму ОН. Кадгод су
вести, догађаји дана, разне актуелности – ОН, ОН и само ОН. Из дана у дан.
Преместим на други канал: и тамо причају о ЊЕМУ. Хвале га
и дижу у небеса, радују му се, славе га. Ако неко само помисли другачије, тај
је државни непријатељ број један.
Пребацим на канал где је ријалити, да мало данем душом .
Авај, прекинули су „Парове“ и цвркућу о ЊЕМУ. Какви цвркућу, то више личи на
хорско појање.
„Задруга“ ми је последња нада, размишљам док стискам
тастер даљинца. Али, и тамо је исто – ОН па ОН.
Није боље ни на спортским каналима.
- Захваљујући ЊЕМУ много је више публике на стадионима, а
ОН је најзаслужнији што фудбалери играју боље него раније! – запенио
коментатор.
Искључујем телевизор и узимам независне новине. На првим
странама ОН и о ЊЕМУ.
Прелиставам зависне новине. Највише пишу о ЊЕМУ, а имају
и анкету:
- Шта мислите о ЊЕМУ?!
- Све најбоље! – одговарају испитаници, углавном власници
пластичних вештачких вилица и носиоци наочара приличне диоптрије.
Склапам новине и отварам фрижидер, да видим да ли је ОН
можда и у њему... Не, нема га! Фрижидер зврји празан као свих ових дана и
година. Бољи живот још није стигао у мој фрижидер. Још увек је само у штампи и
телевизији, или ја не видим добро.
Отварам новчаник. Надам се да је бољи живот бар у њему. И
гле чуда, новчаник није празан. Има мало паучине. Од бољег живота ни трага ни
гласа. А сви ми причају о ЊЕМУ...
Љубомир Илић
0 коментара:
Постави коментар