Милијан Деспотовић
СМИСАОНА НОСИВОСТ НАДЕ
Деана Саиловић: „Који сам ја мени идиот“
Свој поглед на свет, афоризам изражава кроз критичку потребу његове
промене, како би свет коме се афористичар обраћа,
разумео самога себе. Свет без афоризма, пре свега мисаоног, ослобођен било какве искључивости, био би
слика без рама и стакла, на којој би свако могао мрљама без здраве поруке да квари садржај о коме се, такође, промишљањем може ући у поступак очишћења од слабости. Разумевање афоризма, нажалост, није довољно ако је оно остављено само афористичарима и онима који, на неки начин, искушавају
своје „јунаке“ у њиховим непромишљеним авантурама. У људском друштву
услов опстанка је самопромишљање.
Сарказам „Који сам ја мени идиот“,1 како је своју
збирку афоризама насловила Деана Саиловић,2 наводи сваког од нас да
преиспитамо своју улогу у друштву, наш допринос његовом
развоју или смо, у критичком смислу и
сами себи идиоти. Њени афоризми су, у добром делу књиге, „језгровити, прецизни“, она „сваки проблем, сваку
неправду, сваку аномалију као тек наоштреним мачем дочекује и удара право у главу. Сече, раздваја, разбија богатством речи“.3
У основи афористике Деане Саиловић је мишљење и поглед на онај Бодлеровски часовник; знати време и разумети његове поруке, схватити да нас мрачно увек прати,4 и да га треба разумом просветлити. Сваки живи створ носи главу, али главу треба ставити у
функцију мишљења, укључити њен мислени
систем и одвојити глупост од мудрости јер „да би глупост ушла на једно а изашла на друго уво, претходно мора проћи кроз главу“. Тај пролазак ће ова афористичарка посматрати кроз лупу замене глупости мудрошћу, дакле одбацивањем глупости као нарави. Њена мудрост тражи очишћење од лажних маски и зато афоризам уопште, противречи виртуелној стварности: „Пресву-чени увек имају прљавог веша за
изнети.“
Људскост као основа здравог бивства везана је за
појмове културе, живота, мишљења и истине: „На
велика врата су унели демократију. На мала изнели капитал.“ А капитал, у
изворном знањењу, није само економска, већ и духовна чињеница. Деана Саиловић ту паралогику друштвеног развоја тумачи кроз симулациону игру силе чији лик осветљава не саркастичном, већ логичком мудрошћу:
„Невине жртве су колатерална штета демократских слобода.“ Овде афоризам на стуб
срама ставља основе глобалног уганућа свести која игнорише сваку људску
цивилизацију, њену баштину и напредак, стварајући од људи (не)мислеће животиње које се после дресуре гложе око убачене
коске “Коњ у сенату“).
„Док смо на коленима“, ма колико то ова афористичарка исказивала саркастично, у подвлаци је и чињеница да имамо шансе на старт, и то није празна „парола“ јер подламање ногу од старта очигледно је у афоризму: „Џаба сејете памет, издали смо земљу у аренду.“ Нисмо, очито је, на време схватили опаску да „кучке лајући уједају“.
Цивилизација која је довела свој развој на тај степен, мора да пропадне. И ко ће за ту пропаст бити крив – ко би други него афористичари, а
нико није озбиљно схватио руског афористичара Вадима Зверева који је упозоравао: „Понекад је тешко поверовати да се човечанство састоји
од људи.“ 5
Због те „кривице“ (мислим на афористичаре, Деана Саиловић мења тему
верујући да се макар љубав може
вратити на здраву емоцију и да је она основа људског опстанка, пре свега полног осећања и једино
здравог односа Он и Она: „Дао му Бог да му ја дам.“ Овде је коментар другачијег натурања омче на емотивну свест сасвим сувишан. И да није ништа више написала у
свом афористичком опусу, Деана је овом
мисленицом оставила трајан печат у баштини мисаоне форме. У њему је сва духовна и антрополошка истина, последња опомена пред крах због оног што доноси виртуелна цивилизација која злоупотребљава узвишене речи језика да би оспорила основе људског опстанка.
Жена као племенито биће, саздана од љубави и да љубав шири, жена
као друга половина, мисаоно критички је
осветљена у афоризмима Деане Саиловић, имајући стално
на уму одговорност жене пред свевишњим и друштвеном
заједницом, али и враћа јој снагу да
из „себе извуче најбоље“, када је повреде и униже. Критична је и
према оним женама које су условно
„слободније“: „Била је к’о праћка. нема кога
није испалила“; „Паметна жена не заказује
сударе. Већина мушкараца јој се и без тога обије о главу.“
Економски слом отворио је у многим (данас) земљама нашег језика врата
црној (сивој) економији. Они који се боре против рада, а хоће да сви раде за њих да би то успели „прво су нам пустили крв“ и до освешћења ипак није дошло мада је тај народни изум у позитивне сврхе успео
код сваког овна. Са колена прешли смо на
укопавање до колена. Туђим ногама ходамо додавајући створено и зарађено нашим знојем,
онима који то износе у заграничне трезоре. Очито, „добра помрчина“ демократије још тражи диоптрију за
слепце: „Док смо ми наивно чували дупе, они
нас опалили по џепу.“ Истина је и то: „Србина
одбијају од сисе чим стаса
за му`у.“ А ми се учимо на прљавим светским примерима: „Како је лепо6 кад се новац опере! Што га не би опрали?! Вода није скупа.“ Коначно, афоризми показују да је много друштвене прљавштине коју вода опрати не може.
Ово скретање све
озбиљније пажње на
оно што филозофија афоризма објашњава и на шта
указује, потврђује да је афоризам смисаона
носивост наде. Он нема рецепт за решења али је принуђен да приступачно човековом уму и
разуму указује на оно што духу људском онемогућава да створи релативно бољи свет. На том задатку је и збирка афоризама „Који сам
ја мени идиот“, али ни она није дала коначан одговор на питање: „Зашто је човек сам себи идиот?!
Милијан
Деспотовић
У Пожеги,
7. јануара 2017.
________________
1)
Деана Саиловић: „Који
сам ја мени идиот“, Алма, Београд, 2017.
2) Деана Саиловић (Сарајево, 1971), пише афоризме, ово је њена друга објављена књига. Живи у Сремским Карловцима.
3) Дејан
Патаковић:
„Рецензија“, из поговора за књигу
„Који сам ја мени идиот“, стр. 91.
4) Шарл Бодлер каже: „О, часовниче страшни и равнодушни, мрачно нам претиш прстом, кажеш: Сети се, сети!“ Ова претња, у ствари говори о протоку времена и потреби да своје време
рационално користимо у сврху ширења доброте.
5) Александар Чотрић: „Велико у малом“, антологија савременог
руског афоризма, Београд, 2017. (Вадим Зверев, 1966. професор, живи у Москви.
6) Подвукао М.
Д.
0 коментара:
Постави коментар