Милијан Деспотовић
ОКЕАН АФОРИСТИЧКЕ МИСЛИ
Александар Чотрић: „Велико у малом“
(Антологија руског афоризма)
У почетку беше реч...
затим први афоризам.
Гарун Агацарски
Афоризам обликује реалне односе у друштву чиме испуњава свој задатак као гномастичка форма у књижевности. Он је
самоосвешћење у духу и језику, критичка брана којом разара облике друштвених вредности, манипулишући човеком затвореним у виртуелном простору и времену.
Афоризам га чини слободнијим од „слободе“,
мудријим од манипулације „знањем“. Афоризам
је побуна језика и чистог духа људског. Настао је оног тренутка када је човек научио да
мисли схвативши да има мишљења која заслужују бар
укор. Чедност афоризма од постојања до данас, значајно је очувана како у
основној, тако и њеним подформама. Он је, пре свега
остао мисаони бљесак, тако да је у основи то
обрис есеја или сатире. То су велике
културне баштине у свом књижевном наслеђу и беседничко благо мудрости које препознајемо као афоризам у коме је мисао створила простор за слободније духовно кретање и тумачење времена и догађаја кроз онај Гетеовски сажетак поруке: „Мање је више.“
Да би се сагледао макар део афористичког блага на руском језику из тог великог простора и
језика, али и времена, за читаоце чији је матерњи језик српски, 1Александар Чотрић2 је приредио то велико
благо у малом, антологију савременог руског афоризма именословећи књигу баш тако: „Велико у малом.“3 Ово је, рекао бих, драгоцена књига која настаје као плод дугогодишње сарадње
Београдског афористичког клуба и
Московског клуба афористике.4 Она је,
на неки начин природна оствареност размене
духа једног те истог корена.
„Приређивач и преводилац Александар Чотрић је направио
импресиван подухват. (...) Сакупљао је и
селектовао све релевантне руске ауторе а затим урадио најтежи и најзахтевнији посао – превод афоризама.“ 5 Чотрићев труд је
донео плод који је почетак
поновног отварања велике руске књижевности, кроз
једну од њених форми, на просторима нашег језика. Руски афоризам, који се објављивао код нас, а пре свега избор који нам је овде понуђен, у основи има одлике мисаоне зрелости, осмишљен тако да траје свевременом поруком ослобођен сваке политизоване баналности. Он је више молитва „у ра-зум се узмите, браћо“, него
сарказам, и подсмешљивост. Уверљивост да смо себи ближи кроз мудра искуства јесте то Велико у руској мисли
који је, очито, и основа укупне књижевности на овом
језику. То је Чотрић успео да уочи и издашно је донео у преводу, преобраћајући нашу пажњу са сатиричног на чисто
мисаони ток говора. Основа је у природности мишљења, у тачној поставци духовних односа човека и природе, у последицама, у недомишљеном и трагичном удаљавању правила бивства на земљи, посебно у милитантном „завођењу реда“ и уређења.
То је покушај
поправљања природе као
створитеља а човек је у основи стопљен са природом, добро закључује Михаил Анчеров (1923 – 1990) да „ратујући с природом, човек ратује са самим собом“. У целини узев, природа мишљења, а у основи
то је и природа афоризма, има циљ да одоли свим виртуелним изазовима, она је изнад њих, да „издржи и испуни задатак опстајања“. Мисао доводи до потпуне свести, а схватати значи свести питање на суштину.
Руски афоризам се бави суштином живота који савршено спознаје чула, дух и душу.
„Афористика према мишљењу руских
теоретичара књижевности, стоји
раме уз раме с епиком, лириком и драмом и укључује у себе
афоризме, изреке, крилатице, пословице и друге кратке форме“, подсећа у свом уводу Александар Чотрић. Он се,
управо, и определио за избор оних афористичара који у први план стављају основну форму мислећи на то како
ићи путем на коме је, очито, много препрека. Али, како каже Михаил Генин (1927 – 2005), „ако си престао да
наилазиш на препреке, скренуо си с пута“,
и зато „владај собом да други не би тобом владали“ (Веселин Георгијев 1935 –
2013). Дакле, потребно је по учењу руских афористичара, много труда, рада и сажимања сазнања, искуства и текста који нам се нуди (од беседе до
записа) да бисмо дошли до осмишљеног сажетка који би се скрасио у својој
форми као афоризам. Владимир Голобратко (1940) зато и каже да је „афоризам пажљиво редигован роман“. Руски романи, та чувена светска књижевност, врх,
рекао бих, у основи сваке главе,
поглавља, до пасуса чак, пуни су мисаоног афоризма.
Из те велике баштине осликане у језику и говору ничу и ова уобличавања ,али то ће тек бити друга тема овог или новог приређивача. Заправо, Чотрић је у овој књизи уврстио само афористичаре којима је ово основна списатељска форма у посебним књигама или другим објављивањима у часописима који су аутори
стварали или стварају током
20. и 21. века. „Нису сви заступљени
аутори Руси и не живе сви у Русији, али сви пишу на руском језику“ (Чотрић). Друге врсте
интересовања зачете у књигама
мисли великих мислилаца и код нас отворила би Руски океан афористичке мисли.
Скоро да нема заступљеног аутора у овој књизи који се није бавио трагањем за дефиницијом афоризма чиме је и Чотрић као приређивач и преводилац потврдио своју склоност ка истраживању јер форма
најбоље себе објашњава
кроз мисли: „Мисли без речи су као голи
краљ: (Герман Гусев, 1941). „Афоризам је крем филозофије“,
сматра Аркадиј Давидович (1930) а свака
филозофска мисао је мото великог дела- есеја. Тумачећи мисао у
афоризму књижевници, филозофи, антрополози, историчари, теолози... дошли су до важних
открића, зато афоризму капа доле!
И руски афоризам слави ред, ученост, сажимање духовних вредности, исијавање у мудрости и нема теме у коју он суштински није проникнуо. Дакле, да би човек остао и опстао као мислеће биће, мора радити
на свом духу, тачно знати шта он мора чинити за
себе: „Онога ко се узда само у Божију помоћ Бог ће казнити због
лаковерности.“ (А. Д.) Али, и „Бог постоји. како би се иначе појавили атеисти?! (Виген Огаwан (1931 – 2016). Коначчно, „Бог чува све
нас – док нам не истекне рок трајања.“
(Максим Сабајтис (1978).
„Руски афоризам, од своје прве појаве (...) оваплоћује најбоље одлике
овог жанра – интелектуалну проницљивост, вишеслојно
значење и поруке,
бескрајну тематску разуђеност, лепоту
стила, волшебну духовитост... Зато је храбар чин антологичара Чотрића што је направио овако велики подухват и књижевно-преводилачки изазов највише врсте, подухват у који је ушао с великим жаром и узорном одговорношћу. Пред њим се нашао афористичарски
рудник злата и дијаманта“6. Нашле су се и мисли
које су настале као снимци унутрашњих доживљаја афористичара.
Порука ове књиге,7 настала као
резултат великог истраживачког труда
Александра Чотрића, која је свакако почетак у проучавању руског афоризма на простору где се говори српским
језиком, јесте волети живот и људе, радити то стрпљиво да би се то
остварило упркос свим тешкоћама које су
на путу и које прете да укину природне
законе , што је немогуће јер, пре ће човек ако тако настави укинути сам себе: „Ко сече грану на којој седи, још није сишао са
дрвета“ (Владимир Колечицки, 1938).
Драгоцена је ова Велика књига коју може да
прими и најмање срце ако му је стало до откуцаја духа, али духа блиског нашем језику. Чотрић је тој блискости дао велики допринос, овом књигом смо богатији за онолико библиотека колико је у овој књизи афоризама ако тај број поделимо са три: „Један
афоризам – роман, два афоризма – сабрана дела, а три афоризма – библиотека.“ У
овој библиотеци, названој „Велико у малом“, читалац се осећа као и у свакој другој установи ове врсте: знатижељан и на крају
задовољан.
На крају књиге, читаоца чека
биографско-библиографски запис о „историјату московског клуба афористике“ који
је за ово издање написао њихов актуелни председник Сергеј Сидоров (1960),
правник, књижевник и издавач који позива да верујемо у афоризам. Да би се то
догодило, и читалац мора, као у хаикуу, бити
афористички продуховљен али: „Кад у тебе не верују, тешко је бити чак и
Бог.“ Ако негде живи Бог
афоризма, онда је то у Русији. На то нас упућује и овај избор у коме је своје мисли, своје мудрости
представило 145 аутора на 368 страна, чија су „зрна мисли сазрела“ и „посејана“ за читаоца или „онога који их слуша“.
У Пожеги,
18. јануара
2018.
______________
1) Кад кажем „језик српски“, мислим
на све оне који српским језиком говоре без обзира што се некима мимо лингвистичке чињенице матерњи
језик политички
преименује простором у коме живе,
што је заблудна грешка. И сам аутор овог
записа говори српским, а не, на пример, ужичким
језиком.
2) Александар Чотрић (Лозница, 1966) пише афоризме и приче. Објавио осамнаест књига. Превођен је на више страних језика. Награђиван. Живи у Београду.
3) Александар Чотрић: „Велико у малом“, Српска реч, Београд, 2017.
4) Московски
клуб афористике, основан је 1976. године, чији
је први председник био Борис Максимович Марјанов.
5) Слободан Симић: „Незаборавна пловидба“,
из поговора књизи
„Велико у малом“, стр. 399.
6) Вито
Теофиловић: „Рудник
злата и дијаманта“, из поговора књизи „Велико у малом“, стр. 381.
7) Код нас је, у
издању београдске
Алме, објављена 2008.
године књига
„Афоризми руских писаца“ коју су приредили Алма и Ђорђе Оташевић.
0 коментара:
Постави коментар