П Р
И В Р
Ж Е Н
И П О
К О Ј
Н И К
Јутрос, док смо испијали кафу, кажем жени и сину:
- Ако икада будем умро, умрећу из радозналости! Да видим
како се живи у подземљу!
- Тата, подземље није тамо, оно је овде, око нас, а ми смо
само неми посматрачи! – каже ми син.
- Ја сам негде прочитала да у случају суђења подземљу и
неми посматрачи одговарају, као саучесници! – укључи се у расправу моја жена.
- Баш ме брига! Ја ћу тада бити у царству небеском, а не
у овој беди и немаштини.
- У праву си, на оном свету је много боље него на овом! –
поново узе реч жена.
- Немаш доказа за ту тврдњу! – кажем јој.
- Доказ је покојник. Једино он не плаче на сопственој
сахрани. – појаснила је.
- Е, зато ћу ја већ сутра да инвестирам у своју бољу
будућност!
Жена и син се погледаше.
- Купићу гробно место! – обавестим их свечано.
Жена је најпре преврнула очи као барена штука, а онда ми
је предложила да одем код психијатра јер сам генетски прилично чарапосан,
нарочито по мушкој линији.
- Кад је твој чукундеда био луд као струја за Теслу се
није ни знало, а прадеда ти се педерисао кад хомосексуалци нису ни постојали!
Хдедох и ја да похвалим њено генетско порекло, али ме син
предухитри.
- Гробарину можеш да плаћаш једино преко мене мртвога! Ја
сам одлучио да те кремирам! Много је јефтиније од тог твог пресмртног, а
нарочито посмртног плаћања!
- Нисам ја Ђордано Бруно, а нисам ни буков балван! – побуним се.
- Многи нису, па их опет спаљују! Цео напредни свет то
ради!
- Нећу међу напредне! Хоћу као сваки нормалан Србин да
гласам и после смрти.
- Гласај, ко ти брани...
- А одакле да устанем ако нисам у гробу?! Из пепељаре, из
тегле, или, не дај боже, из најлон кесе! Хоћу кад ми пошаљу позив да се
одазовем достојанствено.
- Откуд знаш да ће баш тебе да зову на гласање?!
- Упамти синко, блажени Срби почивају у рају, грешни у
паклу, а привржени у бирачком списку!
- А ти си као привржен?!
- Да нисам, зар
бих мирно гледао како ми, годинама уназад, отимају пензију...
Љубомир Илић
0 коментара:
Постави коментар