Мр Душан Стојковић
У
КУЋИ ДУШЕ
(Милијан Деспотовић; „Мисленик“, афористичке
мисли,
Бернар, Београд)
Значајни српски
песник, афористичар, есејиста и антологичар, Милијан Деспотовић одлучио се да, азбучно среди и објави властити Мисленик. Тако се он укључује у велико вишевековно јато писаца који у једном тренутку властитог живота, следећи ненадмашног Мишела де Монтења, како њихова
размишљања о стварима
које их окружују и о онима које настањују њихову душу, нису само њихова већ имају и
опште значење. Деспотовић је, годинама,
пишући и сам хаику
песме и приређујући антологије истих, вежбао сабијање, згушњавање,
кристализацију певаног, и казиваног, и научио, несумњиво научио, да гађа – овај
пут у мисаону – среду, и погађа.
Божидар Кнежевић, Јован Дучић, и знатно
касније, Иво Андрић, писци су који су зачетници српске афористике. Деспотовићева књига припада једној од многобројних дефиниција афоризма у којој се каже да је „пословица интелектуалца“. Од њега се тражи да
открије лични став свога аутора и да буде у
довољној мери духовит. Не мора да се клони ни стварања личне мисаоне
одоре за неку општеприхваћену мисао. Не бежи ни од поуке. Основне стилске фигуре које су у самом његовом срцу јесу: контраст, паралелизам, хијазам,
парадокс, хи-пербола. Нису искључене ни иронија ни звучне стилске фигуре. У добу брзине, књижевно обликоване
мисли су оно што се чита брзо, продире дубоко и памти лако. Под условом,
наравно, да јесу књижевне и да јесу мисли. Деспотовићеве јесу и прво и друго.
Деспотовић је у
само језгро својих мисли сместио контраст. Оне су најчешће гражене формулом или... или. Мудрост казиваног комбинована
је с поуком коју казивано (д)оноси. Нема никаквог тематског ограничења. Не скривају
се осећања. Мисао
„покрива“ све што постоји, било пред нама, било
у нама, било у нашим нереализованим очекивањима. Пише се о свему што се види, доживљава, сања, прижељкује, предвиђа... Једнако, о ономе што радости и ономе што боли и повређује. Писац је науман – и не ретко, полази му то за
руком – уловити мишљу читав живот. Нема ничега осветничког. Реч Милијана Деспотовића реч је разумевања, није ре~ одбацивања и убијања. Но,
када је о њеном деловању на читаоце реч, она постаје, веома често, мисао – пуцањ. Она која погађа мету. Узнемирава читаоца. Етички крепи.
Нуди властите да би се грешило убудуће мање. И
безболније.
Појмови о којима је највише афоризама наш писац складао, изван сваке сумње, јесу: цигарета,
реч, срећа, савет, човек.
Да наша критичка „прича“ не би
остала уопштена и примењива и на друге писце који своје мисленике читалачкој публици на
увид нуде, уопштена дакле сасвим, навешћемо прегршт
примера Деспотовићевих мисли е да бисмо показали
како његова верзија мисленика изгледа и доказали – ако нама
при том неколики примери помоћи могу – да она
заслужује пажљиво, лагано
(на кашичицу) – јер
збирке мисли једино тако ишчитаване могу
бити – читање и промишљање,
једнако.
Најпре, неколико оних које би могле да се обрету
својом кондензованом мудрошћу у сваком
мислилу:
„Атеисти немају подршку Бога, зато о свему морају мислити сами“; „Књига никад не
говори само о себи, већ о другима“; „Бог је свеможан. Може и да не
постоји“ (по нама, ово је најбољи афоризам читаве збирке); „Онај ко убија
време, његова је жртва“; „Рађајте децу а не самоћу“ (у његовом језгру очигледна је метафорика); „Тешко оном кога тако насамаре, да му се и коњ смеје“ (у њему је
„активирана“ игра речи: глагол насамарити
добија значење које коњ итекако
добро разуме); „Желиш ли задржати пријатеља рачунај и на све његове мане“; „Прошлост се не може поправљати, али
је не треба ни преправљати“; „Пази да не завадиш говор и речи“; „Ако је патња човека часна, и че треба бити достојан“; „Човек решен да то
учини, може се
обесити и о невидљиво уже“; „И сви будући морају бити бивши, зашто се онда
убити!“; „Срећни умиру у ходу без дијалога са смрћу“; „Ко спозна душу хлеба, у њој ће наћи и део своје
душе“;
Ту је и једна (најуспешнија ме|ђу сличним) коју би смо могли
окрстити као поетичку:
„Поезија је луча, светлило самородно, многогласник наш и дошаптај са
творцем“;
Ево примера за „емотивне“: „И када останете сами,
направите место у кревету за двоје.“
Неколики се очито сатиричним
афоризмима могу прибројати (Деспотовић показује у њима завидну дозу ироније и хумора и сатире, тако да
бисмо их могли сматрати особеним, симбиотичким, духовито-горким афоризмима):
„Мислили су да је коњ, све док није проговорио. Онда је потврдио да је чист магарац!“; „Код нас су неке
ствари појефтиниле, али ја нисам људождер“; „Добар је на језику, зато су га
дуго задржали на разговору“; „Наилази период мира – оружје је на цени“; „Највише је волео пост – за вегетаријанце“.
Деспотовић и када
пише афоризме не заборавља да је пре свега песник. Ево афоризма који, заснован
на паралелизму, чува унутрашњу риму и постаје мисао-стих: „Од доброте нема веће лепоте.“
Ево једног „контрастног“, којем је у корену особена
игра речи.
„Слана памет прави неслане шале.“
Док читамо Деспотовићеве афоризме имамо осећај како боравимо у кући душе. У њој је најлепше и човеку
најугодније.
Душан Стојковић
&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар