Udovac
Moj Žika i ja živimo u
braku trideset godina. Voleli se i poštovali, kućili i decu odgajali. Već smo prešli
pedesetu i, kao većini u braku, nekad beše lepo, nekad smo mislili da i lepše
ima. Porastoše deca, Žika ostade bez posla, zavlada neka apatija i u našoj kući
i među narodom. Sve manje nam neko bane na kafu, a i mi retko gde idemo. Deca
otišla svojim putem, u potrazi za poslom i životom. Mi se osamili i ućutali.
Negde skoro kaže Žika
otvorio Fejsbuk, našao drugove iz Vojske, pa neke naše stare prijatelje što
odoše preko sveta, te sa njima malo razmeni poruke i ubije vreme. Tako ja kad
dođem s posla, skuvam ručak i sve obavim, taman da malo progovorimo, ali moj
Žika gleda u telefon i ne progovara, ko ova današnja deca.
Rešim ja da propratim
situaciju, pa i sama napravim profil na Fejsbuku. Stavim sliku neke zgodne žene
sa reklame iz novina, pa dodam i još par na travi, na plaži, onako izdaleka,
samo da se figura nazire. Nadenem joj ime, napišem da živi blizu, pa pošaljem
Žiki zahtev. Prihvati mene Žika za prijatelja, pa mi kao pravi džentlmen posla
poruku da me pozdravi i poželi dobrodošlicu. Ruku na srce, Žika je uvek bio
dobar domaćin i voleo goste, dok su nam dolazili.
Tako, muž i ja počnemo
da se dopisujemo.
Tada ja prvi put čujem
da moj Žika voli zdrav život, ozbiljnu muziku, a veli i knjige voli, nego ne
stiže da čita. Smela bih se zakleti da Žika voli pečenje i sarmu, da se
zgražava na fitnes i pahuljice, o knjigama i muzici i da ne govorimo... No,
dobro, prihvatih ja igru pa mu udelih komplimente i napomenuh da
je danas sve manje pravih džentlmena. Tad on meni potanko opisa koliko je on savršen.
Posle par dana upitam
ja Žiku je li njegova supruga oduševljena što ima takvog deliju, kad mi on na
to odgovori da je njegova supruga, veselnica, preminula pre dve godine!
Auu, kad to pročitah
dođe mi da odem u sobu, gde on, kao gleda utakmicu, i da ga ubijem, pa da malo
ja budem udovica, ali nekako se uzdržah. Kad mi ispriča kako o deci sam brine,
po kući sve radi, ma bi mi žao Žike što sam mu ja umrla.
Kad odem na posao Žika
vredno pošalje poruku meni, pa se javi i ženi, valjda da umiri savest. Doduše,
ženi samo kratko - kupi hleb. ili, odoh ja na pecanje.
Sa mnom bi, da je
vremena, povazdan pisao. Pita me i kako sam spavala i šta sad radim, a i kako
se osećam. Pošto to odavno nikoga nije interesovalo, sve ja Žiki potanko
ispišem. Kad mi dođe da se nekome požalim odem u sobu, legnem i pišem mužu u
dnevnom boravku. A bilo je dana kad popodne sedimo na dva kraja ugaone
garniture i dopisujemo se. Moj muž i ja. Ponekad mi se Žika toliko dopadao da
sam zaboravljala da sa njim živim trideset godina. Ponekad me potera đavo pa ga
pitam je li pokojna žena bila lepa.
Bila je, bolno napiše
Žika.
Priupitam ja o toj
pokojnici svašta, ali on vešto izbegne da se o njoj dugo priča. Radije piše o
mom mužu, za koga mu napisah da po ceo dan gleda u telefon a na mene ne obraća
pažnju. E, njega Žika izgrdi po propisu! Kako može ovakvu ženu da zapostavi,
veli šta bi on dao da nije sam i jadan. Šta bi on dao da ima ovakvu ženu kraj
sebe!
Prolaze dani, a ja
čekam poruke od Žike i kad stignu obradujem se. Počeli smo da se krijemo po
kući i da se dopisujemo. Nešto se mislim, ko je ovde lud? A ne znam ni šta da
radim…
Da li da ipak ubijem
Žiku, pa da mi se na onom svetu pridruži, ili da mu pustim klasičnu muziku i
spremim ovsenu kašu za ručak, kad već voli? Ako ovako nastavimo zakazaćemo
sastanak, pa kud ću onda. A sve mi se čini da će mi se ucveljeni udovac i pokojna
žena zaljubiti...
Ipak mislim da je
najbolje da što pre raskinemo, inače će vrag odneti šalu...
0 коментара:
Постави коментар