Није српски ћутати!
Срби су некад важили за слободарски народ. Храбар, пожртвован свет, коме је слобода идеал и највећа вредност у животу. Народ спреман и на највеће жртве и народ који не трпи понижење, увреде и обесправљеност. Свеједно да ли те увреде и понижење долазили од домаћих или страних господара!
То је некад било. Данас, рекло би се, променили смо свест. Чини се да мало по мало тежимо да постанемо другачији. Покорни и предусретљиви преко сваке мере. Нарочито онима који долазе из демократског и цивилизованог света! Треба ли погађати шта се у Србији сматра примером цивилизованог и демократског света?
А баш ти цивилизовани демократи, поборници људских права, само двадесетак година уназад нас, Србе, описивали су као дупеглавце, убице, народ који треба бацити на колена, монструме... Цитате белосветске елите типа Блера, Кинкела, Солане, Жака Ширака, Хелмута Кола, Холбрука, Мадлен Олбрајт, Кушнера, Питера Јустинова, некаквог Ван Дама и сличних сакупио је чувени новинар, политиколог и ратни извештач Зоран Петровић Пироћанац. У књигама "Избрисати српски вирус" из 1999. и "Хоћеш ли и даље да будеш Србин?" из 2014. прерано преминули новинар сабрао је само део гадости које је "Западна политичка и културна елита" изговорила о нама. Свакако да су ти ставови на Западу високо цењених особа допринеле стварању негативне слике о нама и касније до последица које смо претрпели и још увек проживљавамо.
Такву једну књигу би требало саставити и о грађанима државе Србије који су се понекад огрешили о своју Отаџбину и свој народ. Вољно или нехотице, подстакнути неком неправдом или можда каквим масним залогајем, свежњем зелених новчаница, некад и само похвалом страних покровитеља. И то ће проћи, што би рекао Андрић. Јер што није записано, као да се није ни догодило. Истина, данашње време обилује модерном технологијом. Бележи се свака изговорена реч. Чак и преко телефонске слушалице. Свака написана небулоза на друштвеним мрежама негде је похрањена и сачувана. Озна све дозна, како то пророчки звучи! Ипак, из тог мноштва већ за неку деценију мало ко ће се сећати појединачних детаља. Рецимо, за педесетак година, не буде ли забележено у некој обимној књижурини, обимној због мноштва материјала, неће се знати на пример ко је од великих српских глумачких бардова с усхићењем жвалавио у антисрпским неуспелим филмским промашајима. Како онима режираним и финансираним из света, тако и од стране "уметника" наше горе лишћа!
Неће се знати зато што од хиперпродукције филмског стваралаштва у свету за смеће једноставно нема места. То ће бити похрањено у неком бункеру и заборављено. Макар и да стоји да је филмско дело режирала извесна Анђелина Џоли, а у филму бриљирали Шербеџија, Ђуричко и Мирјана Карановић. Само као илустрација!
Ко ће памтити изјаве српских новинара, писаца, научника, спортиста и сличних, даване на штету државе из које су потекли, која их је школовала и која их је напослетку и ухлебила. А није мало таквих примера. Има ли неко право да се љути на државу? Држава нама ништа не дугује! Ми смо дужни држави. Тако нешто рекао је амерички државник. Зашто ово не би важило и за српску државу?
Још кад би се штампале две књиге паралелно. Па у једној речи и дела оних који су се огрешили о државу и народ, а у другој они који су се жртвовали за исту ту државу и народ. У првој они што су глумили у антисрпским баљезгаријама, а у другој они који су и за велике новце одбили да глуме Србе као зликовце и кољаче. Или у првој књизи певачи који су пљували по свом народу, а у другој они који су у најтежим данима певали "Креће се лађа француска, Марш на Дрину, Играле се делије..." Потом, у првој књизи примере спортиста и спортских функционера који нису гласали против пријема "државе Косова" у Међународни олимпијски комитет. Јер, наводно, то су спортисти а не политичари. А знамо колико политике данас обилује и у МОК-у и у спорту уопште. У другој књизи, напротив, треба записати пример пливача Чавића, који је због мајице "Косово је Србија" изгубио медаљу. Као што би требало записати пример фудбалера Немање Матића који је одбио да носи цвет на дресу као сећање на пале Енглезе у Првом светском рату. Није хтео зато што су му Енглези бомбардовали Србију. Тек би бројни позитивни примери тенисера Новака Ђоковића морали бити записани за памћење. И све тако. Памтити и једно и друго. Јер није српски ћутати!
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар