PREDSTAVLJAMO NOVU KNJIGU VLADISLAVA VLAHOVIĆA "BESTEŽINSKO STANJE"

Izdavač:

IGP „Pegaz”, Bijelo Polje

Za izdavača:

Zoran Loktionov

Recenzije:

Prof. Višnja Kosović

Dr Slobodan Simić

Lektor:

Milojka Banduka Jovović

Likovno rješenje korica:

Vesna Vlahović

Elektronska obrada:

Milena Joksimović

Štampa:

IGP „Pegaz”, Bijelo Polje

Tiraž:

500

Biografija

Šta sad da napišem crni kukavče? Kakva crna biografija?

Kakve ja veze imam sa životom i time šta je

bilo, šta sam radio, gdje sam se rodio, kad i gdje se

ratovalo? Prije ovoga rata bio je prošli, a prije prošloga

pretprošli... Iza ovoga brda je ono brdo, a iza

onoga ono, to je jedino što znam, a kad bi me pitali

jesam li siguran i tu bih se pokolebao, pa objasni

majčin sine gdje si, kad si i zbog čega si rođen...

Rođen sam kao i svi naši, greškom, ili s greškom,

vrag bi ga znao... ali ću, radi naroda napisati, da

sam rođen u Podgorici, to jest blizu Bioča, tačno

iza kanjona Platije, kraj Međuriječja, više Bulja, u

Andrijevu... Moglo bi se to još mikrolocirati, ali valjda

je dovoljno?

A što je toliko i važno da sam, kad sam i gdje sam

rođen, za biografiju!? Pričali su da je kopnio snijeg,

kao što ja kopnim sve od toga dana. Znam gdje bi se

i kad rodio da me iko pitao nego nije, kao ni nikoga

moga. Da je u mojoj lozi iko ikad planirao porodicu,

pitanje je bi li bilo i mene i mnogih drugih. Zato sam rođen onda kad sam se rodio. 

Čuješ gdje sam se

školovao i šta sam po zanimanju? Ka i svako naš…

što u državne škole, što kod privatnika, što samouk...

Prošle godine sam doktorirao, to jest, ostao mi

je jedan ispit i doktorat, pa ću to završiti dogodine,

ako Bog da, kad otkačim magistrat, ukoliko uspijem

upisati četvrtu godinu, pošto se nadam da u

septembru dam uslov za treću... Eto šta sam po zanimanju!?

Šta ćeš više do četrdeset pete, bez ako si

neskroman!? Ada, šta im je važno toliko to ko sam,

šta sam i odakle sam? Izgleda, više se ne pita kakav

si i od kojih si. Nije dovoljno da se pojaviš, onako

pod naški, otmeno, da na startu konstatuju da

si rođeni gospodin. Ovo bi mi i otac i djed shvatili

kao provokaciju. Uostalom, šta me i briga, nije to

ni posa’ za mene, kad ne može ništa na povjerenje?

Htjeli bi da znaju i gdje mi kokoške spavaju, pa

da me prime, a ja da ne znam ni ko su, ni šta su, ni

gdje i šta rade... Ma neću ni konkurisati, vala, pa

sad kad bi pukli! Oca mu jebem ko i izmisli da se za

posa’ moli i prilažu biografija i dokumenti...

Rob evropske krave

Naravno, ne radi se o nečemu na šta su prvo pomislili

nesrećno oženjeni muškarci, već o pravoj pravcatoj

kravi, sa evropskim pedigreom, doduše, to ne

može bez uvoda, pa ne gubite strpljenje.

Kad sam poslije nekoliko godina, došao po prvi

put u selo i zakoračio na naše imanje, dočekala me

vidno uzvrujana i do zuba naoružana baba. I to,

ne bilo kako nego iza busije, kao vojnik u odsudnim

danima po domovinu i narod, sa onim reskim:

„Stooooj!“ Stao sam kao ukopan, a odmah po tom i

zalegao za svaki slučaj, iako u čudu i zapitao o čemu

se radi. Baba je otmeno nastavila:

„Sine, izvini, jesi li to ti, ali molim te predstavi

se, znaš ono, umjesto lozinke, da zadovoljimo proceduru“...

„Ja sam, bre, baba, jesi li poludjela“, rekoh...

A ona će: „Treba li da rečem ’stoj pucaću’, da bi

me ozbiljno shvatio, sine“... Promucah: „Bako, pobogu

da se nije zaratilo, da ja nijesam promašio

selo, ili državu, možda“?

Baba mi odbrusi: „I meni je neprijatno sine, ali

znaš, ove promjene, a i naišao si brate, u nezgodno

vrijeme... Od kada si otišao, više nije imao ko da

radi, a mi ne možemo, pa smo ti ostali na jednoj

kravi, jadan, koju upravo sada muzemo“, procijedila

je skoro šapatom.

Još više začuđen upitah: „Zaboga, pa kakve to

veze ima sa mnom?“

Sa jednim prstom na usnama, a drugim na obaraču,

baba je nastavila tonom „u povjerenju: „I te

kakve, sine, znaš, meni je neprijatno, ali mi u doba

jutarnjeg i večernjeg muženja, te, tri puta u vrijeme

jela ili napajanja krave imamo precizna zaduženja.

Otac piše i dnevnu zapovijest, a pošto sam ja najnemoćnija,

ali još uvijek vidim kao orao, uglavnom

me stavljaju na stražu...“

Pomislih, ili je baba poludjela, ili se u selu stvarno

dogodila tranzicija, a pošto dugo nijesam bio,

probah sa kompromisom.

Rekoh: „Daj bako, propusti me bre, poželio sam

se roditelja, a i tebe, naravno, pusti me da prođem“!?

Baba ustade iza busije i repertira: „Sine, molim

te, ne ćeraj me da danas ugasim našu lozu, ako te

ubijem, nego stoj tu gdje si se zatekao, do pola čeriri

kad se završava muža, a posle idi kud god ’oćeš, kad

obavim zadatak...

Vidjeh, vrag odnio šalu, pa je poslušah i rekoh:

„Bako, sada je na mom satu tri i dvadeset pet, znači

li to da za pet minuta mogu proći?“

Ona se malo promeškolji, pa će mi: „Ne valja ti

ništa taj sat, sine, tri i dvadeset pet je kad hlad ovoga

cera padne preko potoka, no čekaj i ćuti, da me djed

zbog toga ne odrobija, jer je danas on kontrloni...

Krstio sam se i lijevom i desnom, ali i čekao pola

četiri, pa zaputio kući. Baba je bila prilično razočarana

što sam se naljutio i nijesam se sa njom ni

pozdravio, ali je bez riječi okačila lovačku pušku o

desno rame i krenula za mnom.

Kad sam stigao, majka je već bila pomuzla, a i

otac se pojavio očigledno uredno obavivši svoju

dužnost u to doba dana i slavlje je moglo da počne,

jer sam došao ja, to jest sin jedinac, uzdanica i nada,

koji je godinama bio u inostranstvu i razumije se,

izgubio ključne veze sa zavičajem. Kad bih pokušao

opisati sve promjene, koje su bile evidentne, mogao

bih napisati svoj prvi roman koji bi se u najmanju

ruku zvao „Rat za mir“. Ovako ukratko, samo ću

taksativno navesti prve i najnezaboravnije utiske.

Ispred kuće, na armaturi br. dvanaest, vijorila se

zastava Evropske unije, a pored nje, na nešto tanjoj

žici i državna... Iznad vrata je bio istaknut „američki

orao“ i državni grb, zna se. U babinoj sobi, na njenoj

djevojačkoj škrinji, zatekao sam englesko-francuski

riječnik, a na djedovoj natkasni je bila odložena flauta.

U spavaćoj sobi roditenja, na noćnom ormariću,

vjerovali ili ne, primijetio sam nešto ala vibrator...

Na stoliću ispod ogledala ugledao sam dvije karte

za pozorišnu predstavu „Hajdemo na seks“, a u

malom prozoru predsoblja, uramljenu sliku Bila

Klintona, sa sličicama Monike Levinski, u sva četiri

ćoška okvira od tisovine... I kao što slutite, prenerazio

sam se, kao nikada prije...

Međutim, pravo uzbuđenje je tek nastalo negdje

oko osamnaest nula, nula, kada je moj otac izjavio

da je nevjerovatno gladan i tražio od majke da mu

da bar nešto da prezalogaji. Trudeći se da ja ne čujem,

ona mu je kroz zube prosiktala: „Ne mogu da

vjerujem kakva nedisciplina! Moram prvo da metnem

kravi čovječe, a ti znaš koja je tvoja obaveza pri

tome... Kako te samo nije sramota. Što se ne ugledaš

na babu, ona je već od deset do šest u busiji, da

ko ne naiđe, da nas uznemiri, za vrijeme večernje

muže, duduče jedan...“

Pravio sam se da ne čujem, jer nijesam mogao

povjerovati sopstvenim ušima, pa sam pozvao majku.

Umilmim glasom sam joj rekao: „Mamice, znaš,

putovao sam skoro dvadest sati neprestano. Malo

sam gladan, mogu li dobiti nešto da pojedem?“

Ona se, naravno, malo zaboravila, pa je skoro dreknula,

ali se brzo prisjetila da se godinama nijesmo

vidjeli, pa je prilagodila glas toj prilici i skoro umiljato

procijedila: „Sačekaj, sunce moje, znaš, skoro

je osamnaest nula, nula, moram prvo metnuti kravi

i pomusti je, pa ćemo onda i mi doći na red... Znaš,

nijesmo ti pisali o tome, mi smo tu kravu dobili kao

pomoć od Evropske unije. Ona nas žive drži, ali i

hoće da je sve po satu i protokolu, razumiješ... Bolje

je da crkne djed, baba, otac, ili ja, svejedno, negoli

da nju naljutimo ili razočaramo, što joj nije sve potaman...

Kad bi se to desilo, ne daj Bože, posle bi

se svi zaludu mučili. Ona bi onda okrenula po svome

i uvela nam sankcije vjerovatno, pa bi je zaludu

pokušavali musti... Čim joj nešto nije pravo, gica

se... Za to te molim razumi, ti si bar proveo dosta

godina u Evropi, pa znaš šta su ti te evropske junice...

Ova naša hoće red, poredak i traži evroatlanske

standarde, pa kako nama bude, jer zna, da nam nije

nje život bi nam bio robija...Ti samo sjedi i stripi se,

a za nas ne brini, mi smo svi time oduševljeni i znamo

da to tako treba, a naročito u tome uživa baba...

Navikli smo se i prihvatili uslove, pa nam je svima

robija, ako ne robijamo nečemu, znaš... Probaj i ti

sa nama, možda se i tebi svidi“...

Anonimna Anketa

Uprkos dubokom dekolteu, relativno pristojno

obučena aktivistkinja NVO (jer mi od svega najmanje

smeta kad žena izbaci sise), ukazala mi se blago

ubrzana, sa gomilom anketnih listića ispod ruke.

Zaustavila me i zamolila za dva minuta pažnje. Pristao

sam uz opasku da ja samo dva minuta i mogu,

željno isčekujući njeno prvo pitanje. Odmah sam

se i ogradio, da pristajem jedino pod uslovom da

je anketa anonimna i da me ni slučajno ne pita za

koga ću glasati, jer ne želim ni anonimno da otkrivam

položaje.

„Ali gospodine, anketa i jeste vezana za izbore”,

obeshrabreno je promucala...

„Molim Vas, zbog mene”, unijela mi se u lice, „ja

od svake ankete zaradim dva evra”, otkrila mi je.

„Kao što sam rekla anketa je anonimna i imate

pravo šta god poželite da upišete”, molećivo je insistirala.

„Molim, bio sam jasan”, odbrusio sam i krenuo

dalje... Međutim, bila je uporna i doviknula je za

mnom da to od mene nije u redu jer se radi o sudbini

mojoj i moje djece!

„Kako je anketa anonimna kad znate da imam

djecu i da se radi o našim sudbinama”, začuđeno

sam je preko ramena pogledao!

„Ne znam, ali pretpostavljam”, odvrati ona, „djelujete

kao neko ko je zabrinut i ničemu se ne nada,

pa eto rekoh”... dobaci uz osmijeh kao da je naslutila

da je sada već sve u redu.

„Dobro”, rekoh, „ali dva minuta je već prošlo,

izgleda vi znate i da je moje vrijeme uzaludno pa ga

nije šteta traćiti, je li?”

Ipak, ona sa pitanjima krenu: „Godište, obrazovanje,

zaposlen, to jest nezaposlen pretpostavljam”

i tako redom…

„Odlično pretpostavljate”, pohvalih je, „pretpostavite

onda i za koga ću glasati” i ponovo krenuh...

Već nakon toga postade i ona popustljivija i pusti

me da odem, dodajući da ćemo nastaviti tamo gdje

smo stali, kad se tuda budem kasnije vraćao...

„Kako znate da ću se vratiti, je li i to pretpostavljate,“

upitah?

„Znam, jer ostavljate utisak nekoga ko nema

kud”, pronicljivo će ona, „a možda neko ima i za to

rješenje”, izgovori sa blagim osmijehom, zaustavljajući

sada već drugog prolaznika.To me dodatno

izbacilo iz takta i sada ja navalih:

„Da nastavimo”, rekoh, „Bolje je da završimo sada.

Piši da nijesam ni za koga, a ako treba i potpisaću!”

„Oh, hvala puno”, reče ona. „Molim Vas, takav

odgovor zahtijeva i puno ime, prezime i adresu, jer

nas ne interesuju opredijeljeni. Da su opredijeljeni

dovoljni, sada ne bismo morali vršiti ankete nego

bi se sve znalo! Mi moramo tražiti, novu snagu, pamet

i energiju. Možda Vi mislite da nemate ništa

od toga, ali varate se. Sama činjenica da ste neopredijeljeni

čini vas dragocjenim! Čuli ste za princip

jednakosti, pa i da ste dvojna ličnost, nažalost ste

samo jedan glas. Taj jedan može biti baš onaj pedeset

posto plus jedan, znate! Zato su naša budućnost,

stari, iznemogli, razočarani, bolesni i neopredijeljeni…

Molim Vas, uprkos anonimnosti ankete, ako

možete ostavite i kontakt detalje. Za koji dan će vas

potražiti naši stručnjaci za neopredijeljene”.

„Bestežinsko stanje“, Vladislav

Vlahović, Izvod iz recenzije

Dobra priča je oda životu, sa svim njegovim mogućnostima

i stvarnostima; uzletima i posrtajima.

Evo jednog rukopisa, koji najavljuje takvu priču. To

je nova knjiga našeg istaknutog satiričnog pisca i

aforističara Vladislava Vlahovića.

Da se radi o izuzetnom piscu, potvrđuju, između

ostalog, i mnogobrojne nagrade i priznanja, koja je

Vlado Vlahović dobio, i kod nas, i u svijetu. I ovom

knjigom satiričnih priča, Vlahović najavljuje respektabilno

i uvjerljivo djelo. Vješto slojevanom pričom,

autor postiže punoću umjetničkog izraza. Priče su,

na prvi pogled, situirane u našoj svakodnevici. Ali,

to je samo prvi sloj djela. Vještim uvidima i opaskama,

pripovjedač nas uvodi u polje refleksije; tamo

gdje se pitamo o smislu postojanja i stvaralaštva.

Ali, pisac „velike teme“, zaodijeva u ironično „ruho“

obične situacije, i tako postiže lakoću kazivanja.

Da, tajna snage njegovog literarnog iskaza jeste

IRONIJA kao mimikrija. Pomalo je savremenih

pisaca, koji tako moćno koriste ironiju, onu čistu,

koja se uzdigla iznad cinizma i sarkazma, i tako postala

snaga i metoda duha i stvaralaštva. U svakoj

novoj priči, autor, iznova, i gradi i preispituje ironiju,

pa tako priča postaje, i konstatacija, i opaska

i kritika. Njegova ironija izvire iz njegovog duhovnog

i intelektualnog opredjeljenja, da se ne miri sa

glupostima i pokleknućima svoga vremena. Zato

je njegova priča tako sveobuhvatna i plodotvorna,

opominjuća, ali i ona koja djeluje katarzično, pročišćava

i daje nadu.

Ogledati neku životnu situaciju u ogledalu gluposti,

znači, postaći je i pokrenuti na traženje i tkanje

mudrosti. Gnomski stil svojom snagom i elegancijom,

daje ovim pričama neodoljivost.

Zato, sa posebnim ponosom i radošću, ali i intelektualnom

odgovornošću, želim da preporučim

ovaj rukopis; i ozbiljnom izdavaču, i, naravno, čitaocu

otvorenog duha.

Herceg-Novi, mr Višnja Kosović,

8.2.2018. godine filozof i književnik

PRIČE ZA PRIČU

(Bestežinsko stanje, Vladislav

Vlahović, Izvod iz recenzije)

Ko visoko leti, a nikad ne pada, e to jedino možda

može Vladislav Vlado Vlahović. Nije mu bilo

dosta što je bio zaista pilot i što je zaista leteo, odlučio

je da se vine i pod oblake satirične književnosti.

I to mu je uspelo kao retko kome. Dokazao se

ubedljivo u sve tri satirične „kategorije“, i u pričama,

i u pesmama i u aforizmima. Nije slučajno skoro dobio

nagradu „Pobednik pobednika“ na festivalu „Velika

praznika za veliki let“, u Rakovici. Jednostavno

je dobar u svemu. Takav tip. Pobednički.

Izabrane priče u novoj knjizi upravo i objedinjavaju

uglavnom „pobedničke“ priče, sa raznih festivala

satire. Mala slatka retrospektiva jednog bogatog

i raznovrsnog opusa.

Vlahovićev satirični izraz imponuje upornošću,

doslednošću i hrabrošću, a to su retke osobine savremenih

autora. Već više od dvadeset godina ispisuje

svoje satire i to je pre svega moralan, pošten

i lucidan kritičar, oštrog oka i istančanog nerva za

satiričnu opservaciju i bespoštednu kritiku.

On je kritičan i hrabar autor, koji oštro reaguje na

sve devijacije, apsurde i paradokse svoje zajednice.

Prosto nema milosti prema gluposti. Zadovoljstvo

je sresti u literaturi takvu idejnu doslednost. On ne

kalkuliše, ne popušta i ne propušta da prozove i pozove,

da progovori jezikom obespravljenih sa margina,

jezikom besa i jeda poniženih i uvredjenih.

A ponekad se samo igra. Nekad se samo malo

našali, malo razonodi, čisto da pokaže da i to ume.

A ume taj Vlahović sa rečima, tu definitivno nema

sumnje.

Vedra duhovita razigrana ponekad malo opora,

ovo je knjiga koja se lako čita i još lakše prepričava.

Knjiga priča, za priču.

Beograd 8. 2. 2018. Dr Slobodan Simić

Biografija

Vladislav Vlahović je rođen 1963. godine, u Rovcima,

opština Kolašin, u Crnoj Gori. Školovao se u

Vlahovićima, Međuriječju, Mostaru, Zadru i Beogradu

i obrazovanjem stekao visoku stručnu spremu

i postdiplomska usavršavanja ranga doktorata.

Piše: aforizme, epigrame, poeziju i satiričnu prozu.

Objavljivao je u preko sedamdeset listova i časopisa,

te na elekrtonskim medijima, na desetak jezika,

među kojima su: engleski, nemački, francuski,

holandski i ruski.

Objavio je: zbirku poezije „Skitnica u ružičnjaku“,

zbirke aforizama: „Noć dugih jezika”, „Uvjerenje

o državljanstvu“, „Nepoznati izvršilac“ i „Noćne

more“, te zbirku satirične proze „(P)omamljeni“.

Zastupljen je u više od sedamdeset zbornika, leksikona

i antologija i dobitnik više od šezdeset domaćih

i međunarodnih književnih nagrada i priznanja.

Prema mišljenju kritike spada u sam vrh satiričnih

pisaca srednje generacije, jugoslovenskog

govornog područja.

Član je: Udruženja književnika Crne Gore,

Udruženja književnika Srbije, Beogradskog aforističarskog

kruga i „London Press Club“-a.

Profesionalni je pilot i počasni član britanskog

„RAF Club“-a. (Klub Kraljevskih ratnih pilota V.

Britanije)

Živi u Podgorici i Briselu (Kraljevina Belgija).

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК