Piše: Velizar Radonjić
SOS
TELEFON
Kancelarija, kao
i stotine drugih u Gradu. Manje-više ista kao i u većini državnih ili javnih
ustanova. Isti namještaj, nabavljen od istog dobavljača. “Naš je čovjek, treba
mu učinjet.“ A državnih kancelarija ima baš
dosta, pa su „našem čovjeku“ napravili lijep pazar. Profit je morao da
podijeli sa onim što odlučuje šta će i
od koga da se nabavlja. On je, takođe, „naš
čovjek“, pa i njemu treba učinjet. Mi
smo, inače, učinjen narod, samo da to ne ide iz našega buđelara.
Na zidu,
uokviren i obješen, Šef Države i Partije.
Slike je uradio pretplaćeni dvorski fotograf i majstor za okvir i paspartu,
naš čovjek. Fotografiju svoje porodice u kancelariji ne drži niko. Kad sam
jednog poznanika upitao zašto, primjera radi, ne uokviri i objesi svoju
suprugu, da ne kažem taštu, odgovorio mi je da će to da učini čim jednu od njih
izaberu za premijera. Sve dotle, slikanje i vješanje su čisti trošak. Vješanje
Šefa je investicija koja će se kad–tad isplatiti. Zbog toga većina državnih
službenika uživa da gleda Šefa kako visi.
Tako i u ovoj
državnoj kancelariji, zavaljen u fotelju, sjedi i uživa državni službenik.
Surfuje društvenim mrežama i uživa gledajući Šefa. Šef, kao i u stotinama
drugih državnih kancelarija i javnih ustanova, visi na zidu, uokviren
paspartuom i pozlaćenim okvirom.
-
Zvrrrr...zvrrrrr.... zvrrrr, prekide ga zvono službenog telefona.
- ES
- O - ES telefon, izvolite?, mrzovoljno će državni službenik, podižući slušalicu.
- Alo,
alo.., čuje se glas sa druge strane.
- Izvolite,
čujem Vas.
- Je
li to sos telefon?
- Nije
sos, nego ES- O - ES!
- Nije
šija nego vrat. Sos ili taj Vaš es-o-es, u čemu je razlika?
- Izvolite,
šta ste trebali?
- Hoću
da se prijavim... hoću reći da prijavim...
- Da
prijavite ili da se prijavite?
- Pa
ne znam... možda treba i jedno i drugo?
- Ne
znate?
- Ne
znam.
- A,
šta je to što ne znate a prijavljujete?
- Hoću
da prijavim da su me prevarili?
- Prevarili
su Vas?
- Jeste.
Prevarili su me.
- Kako
su Vas to prevarili?
- Ja
sam njima prodao a oni su, to što sam ja
njima prodao, platili manje nego što je trebalo.
- Onda
se obratite tržišnoj inspekciji.
- Zvao
sam, kažu da nijesu nadležni.
- Zovite
Društvo za zaštitu poptrošača
- Nijesu
nadležni. Uputili su me na Vas.
- Na
nas?
- Da,
na Vas.
- Kako
to na nas?
- Je
li to sos telefon za prijavljivanje trgovine ljudima?
- Jeste.
Ali kakve to ima veze sa Vama. Na ovom broju se prijavljuju slučajevi trgovine
ljudima.
- Ja,
baš to i hoću da prijavim.
- Trgovinu
ljudima?
- Može
i tako da se kaže.
- Jeli
trgovina ljudima ili se samo tako kaže?
- Trgovina
jeste, a da li je ljudima – vi procijenite.
- Prvo
da vidimo o čemu se radi. Vi ste, koliko razumijem, nekoga prodali ali Vam za
njega nijesu platili koliko ste se dogovorili?
- Skoro
da je tako.
- Skoro
da je tako ili nije tako?
- Rekao
sam Vam, skoro da je tako.
- Hajdemo
iznova. Ko je taj kome ste nekoga prodali?
- Partija.
- Partija?
- Jeste.
Partija. Ovdje se samo partije bave
trgovinom ljudima. Jedino one imaju novac da kupuju na veliko.
- Pa...
jeste. U pravu ste. Sad mi kažite koga
ste prodali Partiji? Suprugu, taštu, kolegu, šefa, komšiju...?
- Nikog
od njih. Prodao sam sebe.
- Sebe?
- Šta
je tu čudno. Jedino sam ja bio na prodaju. Svi ostali su prodati ranije.
- Kako
ste to prodali sebe? Šta ste prodali Partiji? Nogu, tijelo?
- Ne.
Partija je kupila moj glas.
- Aaaa,
kapiram. Prodali ste im svoj glas? Vi ste pjevač?
- Nijeste
me razumjeli. Zaokružio sam ih na glasačkom listiću. Nedavno su bili izbori.
- Sad
shvatam. Vi ste partiji prodali svoj glas na izborima?
- Opet
krivo. Oni su kupili moj glas, a ja sam njima prodao svoju dušu?
- Dušu?
Bojim se da ste se obratili na pogrešnu adresu. Možda je bolje da se obratite
nekom svešteniku. Oni trguju dušama.
- Jeste,
ali traže da ja njima platim. A ja sam ovo učinio zbog siromaštva.
- Onda
se obratite sindikatima, NVO sektoru ili nekoj od ustanova za socijalno
staranje. Oni trguju narodnim siromaštvom i sirotinjom.
- Bio
sam i kod njih.
- Šta
kažu?
- Ništa.
Da dođem za četiri godine, ispred narednih izbora. Možda nešto bude. Do tada –
ništa.
- Vaš
slučaj je veoma interesantan. Koliko je Partija platila Vaš glas?
- Samo
trećinu?
- Trećinu
čega?
- Trećinu
od sume koju smo dogovorili.
- Šta
kažu, zašto samo trećinu?
- Pala
cijena.
- Pala
cijena?
- Jeste.
Velika je ponuda pa je pala cijena.
- Pojeftinili
glasovi?
- Pojeftinile
duše, pa se glasovi manje plaćaju.
- Takvo
je tržište. To se zove inflacija. Bojim se da Vam tu ništa ne možemo pomoći.
- Ništa?
- Baš
ništa. Ali, možda ima načina da naplatite dug.
- Kako?
- Morate
sačekati do narednih izbora. Kad opet dođu da kupe Vaš glas, kažite da Vi
nijeste na prodaju. Kad se smanji ponuda poskupiće glasovi, pa tražite duplo
ili troduplo više novca.
- Nema
šansi za to.
- Nema
šansi? Šta nema šansi?
- Nema
šansi da se smanji ponuda. Na protiv. Ovdje su svi na prodaju, pa će na
narednim izborima naše duše ići u bescijenje.
- Vjerovatno
ste u pravu. Vi imate više iskustva sa time. Zato Vam ne možemo pomoći.
- Ne
možete?
- Ne.
Ovo je SOS služba koja se bavi trgovinom ljudima. Kod Vas to nije bio slučaj. Vi
ste prodali dušu.
- Ništa
onda. Izvinite na smetnji.
Državni
službenih se zavali u fotelju, nastavi da surfuje društvenim mrežama i uživa
gledajući Šefa. Šef, kao i u stotinama drugih državnih kancelarija i javnih
ustanova, visi na zidu, uokviren paspartuom i pozlaćenim okvirom. Kupio je, na veliko,
duše onih koji glasaju, a one svakim danom sve manje vrijede. Svi su na
prodaju, a Šef ima najviše para, zbori u sebi Državni službenik, zato će Šef
još dugo, dugo, uokviren i obješen, stajati
na njegovom zidu.
0 коментара:
Постави коментар