Znaš
zašto
Na Biro sam došao
sa puno samopouzdanja, ali su odbili da me registruju i skoro najurili uz
obrazloženje: „Ti znaš zašto”. To što su se svi okrenuli i blenuli u mene,
posebno me uznemirilo jer mi se učinilo da jedini ne znam zašto? Vidio sam da tu nema kompromisa pa sam
se zaputio kod privatnika, da probam da se okušam na neutralnom terenu.
Ljubazno me primio, ali čim sam se predstavio sve se brzo promijenilo. Doduše,
uz nešto sažaljiviji ton, objasnio mi je da nemaju potrebe za novim radnicima,
ali posebno, ne za one sa mojim performansama i kvalifikacijama, to jest, za
nas prekvalifikovane, kao i da bih trebao da znam zašto?
Bio
sam ljut na sebe što ne znam zašto je to tako, ali sam reagovao kao da znam, jer me bilo sramota da
svi, osim mene znaju. Zato sam dugo razmišljao ko bi najbolje znao to što ja ne
znam, a svi vjeruju da znam, a da je od povjerenja, pa da mi pojasni i riješi
me svakojakih dilema. U takvom sam se besciljnom lutanju našao ispred dobro zaštićene zgrade, na kojoj je diskretno
pisalo DB. U prvi mah sam pomislio da je to možda skraćenica „Daće Bog”… a onda
sam se sjetio da bi to moglo biti i “Državna bezbejdnost”.
To
je bilo dovoljno, da se smjesta odlučim da iskoristim svoje građansko pravo i
zatražim uvid u dosije, ili ako je to
pravno komplikovano, da mi bar između redova, onako bez detaljisanja, kažu
zašto??? Nažalost, nijesam se najavio, pa nijesam napredovao dalje od linije portira, koji je
djelovao veoma otmeno i informisano. Da nije bio sam u portirnici pomislio bih
možda i da je direktor, pa došao u kontrolu. Rekao mi je dosta odlučno, da sam
džabe dolazio, da sto posto nemam dosije i da bih trebao da znam zašto?
„Da!
Upravu ste, procijedio sam, trebao bih da znam, ali vi ne biste trebali da znate da li ja imam ili nemam dosije. Očigledno
nije tako, dodadoh nesigurno, s obzirom da znate, a nećete da mi kažete. Ali,
to je vjerovatno zato što znate da bih ja trebao da znam zašto!?” Shvatio sam
da je to bio i više nego loš dan za mene pa sam odlučio da odustanem i uputim
se kući, da u miru smislim novu strategiju i proučim zakonske mogućnosti
promjene identiteta, ili šta još visprenije. Okrenuo sam se i uputio prema
kapiji, ali čim sam napustio dvorište naišao sam na policijsku partolu koja me je
zaustavila i legitimisala. Odmah je uslijedila i zapovijest: „Druže, moraćeš sa nama radi neke provjere, ti znaš zašto”. Prilično
ravnodušno, kao da sam zaista i znao,
pristao sam bez ikakvog opiranja ili zakeranja, računajući da je to samo
formalnost koja će mi makar otkriti odgovor na pitanje koje mi je od radnog
jutra tako zagonetno nametnuto.
Međutim,
čim smo prekoračili prag policijske stanice,
više nije bilo „druže” neko je počelo sa „Lijevo mislioče”, „Ovuda
genije”, „Stani tu naučniče”, „Ulazi tamo, stručnjače”!…
Sada
već u čudu, ali još uvijek nijesam gubio nadu da će se taj nesporazum riješiti
na saslušanju. Međutim, od očekivanog
saslušanja nije bilo ništa i bez ikakvog objašnjenja strpali su me u
samicu. Doduše, tu sam malo bezuspješno zapinjao nogama o prag i pokušao da
tražim objašnjenje zašto, da insistiram da je to greška, da su me zamijenili sa
nekim, ali kad su zalupili vrata za mnom i kad je zaškrgutao ključ, počeo
sam da dovikujem. „Vidjećete vi za
ovo.., ničija nije do zore gorela …srešćemo se mi”... Uz vidno uzdržavanje od
ozbiljnije grubosti, vođa patrole je doviknuo: „Bez brige, nije to tvoj
problem, mi znamo zašto”.
Sjutradan
iza podne, došli su neki drugi i bez ikakvog objašnjenja čudili se otkud ja tu
i pustili me napolje… Bili su prilično smireni i nezainteresovani. Uprkos tome,
malo grublje su me izgurali iz ćelije kada sam rekao da ne želim ići prije
saslušanja… Na moju priličnu zatečenost samo su dobacili: „Nema nikakvog
saslušanja, o ovom nikom ni riječi, u pitanju je bila greška, pa ubuduće jezik za zube, ti znaš zašto… Noćas
je bilo najbolje i za nas i za tebe da budeš na sigurnom i pod prismotrom, mi
znamo zašto, a da si kojim slučajem i bio gdje drugo, došli bismo po tebe, ti znaš zašto. Sada je sve u redu i pamet u
glavu, znaš zašto, pa se nadamo da se neće ponavljati, ako imaš i zrna mozga u
toj tintari, mislioče!”...
Nakon
nedjelju dana, vjerujući im da je sada sve u redu, opet sam otišao na biro, da
tražim da me sada registruju. Nažalost, i na moje veliko izenađenje, rekli su mi da me i dalje ne mogu
registrovati i da bih trebao znati zašto!? Poučen prethodnim iskustvima, samo
sam se zahvalio, okrenuo i izašao. Očekivao sam da ću opet naletjeti na
patrolu, ali nije ih nigdje bilo. Usput do kuće sam tonuo u košmarne misli. Na
kraju sam se pribrao i sam sebe ubijedio da je sada vjerovatno sve u redu, kako
su mi rekli u stanici, a da je ovo danas bilo “do mene”, jer sam bio
nestrpljiv, pa sam previdio sporost administracije, što je zaista opravdan
razlog da se čovjek vodi kao nestao, u današnje vrijeme. Tako sam, eto,
napokon shvatio, zašto, bar do nekog
novog uzaludnog pokušaja...
Vladislav
Vlahović
0 коментара:
Постави коментар