Милијан Деспотовић
БОРБА
ПРОТИВ МРАЧИЛА
Добрашин Јелић: Доброслови“
Афоризам је мисаоно слово о доброти а епиграм
је песмослов о доброти. Теме нису увек тако постављене, оне су друштвена
прилика, али порука јесте – вратити се доброти, можда је то, и ништа друго,
мотив да Добрашин Јелић, 1 своје исписане промислице именослови са „Доброслови“.2
Он своје мисаоне изреклице исписује као искуство
времена, да је највеће добро човек и да је потребно тај морални одраз
оживотворити, сасвим. „Афоризам је дошао у свако разумно друштво“, записаће
Јелић у циклусу мисли о афоризму („Умјесто предговора“) и не само тамо, он је
добро дошао и тамо где није добро дошао, само они у њему треба то да сазнају.
Зато постоје писци афоризама попут Добрашина Јелића који тачно рендгенски,
долази до оних друштвених гибања због којих настају ломова у души.
Људска свест и уметност размењују поуке, свест
о себи потпуна је тек онда када схвати да је „уметност духовно средство да се
лечимо од живота.“ 3 Просто
људи нису увек свесно здрави и из тога стања настају, у басноликом смислу
намагарчени. Па мислећи на коња Јелић мисли на људе и њихове нарави: „Баш зато
што су га намагарчили, коњ је постао безнадежан случај – не може да буде члан
удружења коња, али ни магараца.“ Али овде је друга крајност у питању повратак у
животињске дружбе, посебно због насиља: „Насиље враћа људе у животињски чопор.“ 4 Из тог окружења рађа се тобож нови вид слободе
и права на заштиту животиња, али како пише Јелић „Бити окружен псима, не значи
да ћемо пролајати, осим ако пси више утичу на нас, него ми на њих.“ Но, било
како било, вазда је човекова тежња да буде вредност коју треба изграђивати али
при томе не треба преправљати наум природе и њена устројства. Не треба правити
друштвену пустињу својом моћи јер ред се, онда, мора поштовати: „Вођа, који
направи пустињу око себе, заслужио је да га сматрају лавом а ред би био да га
ставе у кавез и изложе у зоолошком врту.“
У добрим залихама Јелићевих промисли
разазнатљива су позитивна значења, рекао бих дозначења, дискретне „геометрије
проблема“ којима смо притиснути током живота. Оно што је посебна врста
разграничења јесте, уједно, и релативна равнотежа у записаним секвенцама а то
је покушај владати и у томе наћи
меру; „Владање собом је облик психологије, а владање другима облик патологије.“
Овде је атомистика духа победила милитантну атомистику враћајући теорији
материје душу и осуђујући сваку бездушност. То је, на неки начин, оспорило и
многе добре домете науке који уместо да просторе мрака озвездају они и простор
здравог разума у мрачило уводе. А све
то, највише осећа и види „онај ко има светлости у себи“. Светлост отвара видик,
но њојзи се може, каткад, оспорити време али она „никада не греши, посебно када
маркира сенке: „Има оних, чије су сјенке дуже од њих самих и у подне ведрога
дана.“ Сенка излази из наших живота једну станицу пре, мада је то памћењем
доведено у сумњу па Јелић опомиње на памћење које не треба узети као
злопамћење, него као трн. 5 Наш мислилац у добром делу ових
афоризама вади трње из здравог ткива да би духу учинио очишћење и вратио снагу
нарушену тескобама, али и ослободио нас од неправде јер, „лице неправде је
црно, а богме, црне су јој и џигерице. Црно јој је и лице и постава.“
Да би све ово осећао афористичар је лице своје
светлости окренуо на писмо које доноси срећу у схватању поруке из његове
садржине: „Срећа даје од себе онолико колико ко заслужи.“ О томе треба мислити,
а афоризам као „пословица интелектуалца“ нуди наук и меру у сагледавању и
прогледавању: „Од њега се тражи да открије лични став свога аутора и да буде у
довољној мери духовит. Не мора да се клони ни стварање личне мисаоне одоре за
неку општеприхваћену мисао. Не бежи до поуке.“ 6
Јелићеви „Добро(слови)“ припадају форми поуке у
садржајном смислу, темеље се на мудрости српских умотворина, рекао бих оне су у
језичком градинарењу наставак неуништивог духа и духовног миљеа које је настало
на усменом беседништву. Неки афоризми и епиграми, такође, као да су настали
тако, као бљесак духа у пролазу, или су то чисти „записи на колену“. Али, они
се потом изговарају у разним приликама и домишљају, чак. То је наш писац и
рецептом предложио:
Нека буде
Закон свети
Уз свако јело
По неколико грама
Епиграма узети.
Добро дође као зачин разговору у самооткривању
сопственог бића према коме се свако на свој начин, зависно од теме, отвара. А
на овој мисоно пријатној закусци, одлажемо прибор да би осетили ту оштрину
Јелићевог пера које је у функцији другачијег односа читаоца према делу, у
намери да се дело не дочекује на нож, већ као опомена на одређено понашање,
које писац од ироније до сатире жигоше.“ 7
Овај писац је многе појаве и околности дао на
проверу: ништа здраво за готово. Просто, ћуди људи су као и ћуди ветра, може
бити овако и онако:
Кад вјетар с крова
Води љубав страсно
То није неприродно
Али за кућу
Може бити опасно.
„Доброслови“
су и савети да не треба чинити оно
у ветар времена, али се морамо али клонити наума ветропира, при том наћи и
потребан заклон у коме има довољно времена за доношење одлуке шта даље чинити.
Можда смо нешто заслужили8 али
треба знати да правда мора да врхуни слободом: „Кога утјерају у бразду, сасвим
је примјерено да га назову волом.“ Опирање злу није наш српски инат, то је
чињеница да много тога треба довести у ред јер „на овоме свијету има пуно онога
свијета“. Чини ми се да „Доброслови“ та два свијета јасно препознају али и све
оно што треба д аих прати; прва доброта па смирење а смирења нема ако човек
човека угњетава, ако иду тако далеко у цинизму и „траже да се саслушају њихове
смртно страдале жртве“.
На крају, закључиће Јелић: „Човјек је сличан
човјеку, а нечовјек нечовјеку.“
У Пожеги,
13 јула 2019.
______________
1) Добрашин Јелић (Слатина,
код Андријевице, 1946) пише прозу, поезију, књижевну и ликовну критику, објавио
је педесет књига. Живи у Београду.
2) Добрашин Јелић:
„Доброслови“, Књижевна заједница
Југославије, Београд, 2019.
3) Записао је Владан
Десница.
4) Записао је др Нико С.
Мартиновић.
5) Мики Миљуш, у
књизи афоризама „Укрштене мисли“, Милутин Ускоковић, Куршумлија, 2018. каже:
„Извадио сам трн из сећања па се лакше дише.“
6) Душан Стојковић:
„Боравимо у кући душе“, из предговора књизи афористичких мисли, Милијан
Деспотовић, „Мисленик“, Бернар, Београд, 2015. стр. 5.
7) Радиша Благојевић: „Јелићев излазак на линију
одбране“, из поговора књизи Доброслови“,
стр. 104.
8) Како то каже О. М.
Ајванхов.
0 коментара:
Постави коментар