СВАКОГ РАЈ ЧЕКА, КО ЗА СВОГ ЖИВОТА
НАСМЕЈЕ ЧОВЕКА
– ИНТЕРВЈУ СА САВОМ
МАРТИНОВИЋЕМ
Данас се противник ауторовог мишљења
може свући до голе коже, може му се рећи свашта у лице, може се назвати
изазивачем катаклизме... и никоме ништа. И нема те ружне речи којој се не може
наћи место у савременом афоризму.
ШИПАК: Господине Мартиновићу,
на недавно одржаној манифестацији „Крива Дрина“ освојили сте награду публике.
Честитамо! Познато је да умете да на оригиналан и духовит начин „изнесете“
своје афоризме и приче публици и да их разгалите. Да ли постоји нека тајна тог
Вашег умећа?
МАРТИНОВИЋ:
Да напоменем, већ сам Вам
електронски захвалио на честиткама...
Да,
био је то Трећи фестивал хумора и сатире „Крива Дрина“ у Зворнику. (Награда
носи леп назив „Златна вијуга“, а чине је повеља, статуета и „конвертибилне
марке“!).
Е,
па, ево... Још од ране младости, гледао сам много, много филмова, много
позоришних представа, и читао не баш толико, али доста, књига. И увек ми се
дешавало да, као од некога научен, најбоље упамтим, да речем, „тежишну тачку“,
или најдуховитији тренутак филма, представе, или редак књиге. Такве „тачке“ или
„тренутке“ издвајао је мој ум и из трагедија, из „некролошких“ или „морбидних“
дела... Јер, Шо вели: „Добра шала је умесна и на погребу.“ Нашао се тако у
меморији небројен број тих „тачака“ или „блесака духа“... па се „сама“
наметнула идеја да се од читаоца и гледаоца прометнем у аутора. А, МОЈ МОТО
(каже): Ја се држим мота: свакога рај чека, ко за свог живота насмеје човека.
Е,
сад, једна згода. Давно, давно, на Домановићевим данима сатире у Овсишту
београдски писци са Радојевог балкона безбројном скупу публике (од којих је
половина дошла с њиве) и гостију, који стоје, казују афоризме, филозофеме,
сентенце, фрагменте, мисаоне „медаљоне“... а публика стоји и ћути. Кад сам
дошао на ред, рекао сам: Кад год ме је неко звао на кафу, одазвао сам се на
позив, ако сам био сигуран да ће бити и ракије. На то је један Овсиштанин
викнуо: Е, вала, биће! А ја сам одговорио: Зато сам и дошао. А он: Добродошао!
Сви су се насмејали. А онда сам казао; Најгора је празна боца покрај пуне
бачве! Исти је додао: Е, нема горе! (Опет смех!) Код мене је увек на уму
успостављање неке интуитивно-афирмативне комуникације са публиком. Хтео сам
рећи – мора бити вазда „у игри“ контакт с публиком. И још ово: Публика не воли
кад јој се „све каже“. Она је у трансу кад нешто сама духовито домисли. Зато
јој ја кажем: Прстен сам купио јефтино, а после сам га скупо платио. Или: Лопов
се нагодио са судом – да пола задржи, а пола издржи... Или: Ништа ме не
питајте. Ја сам одавде. Не кажем одакле. Ја некад речем: У вас имам велико
поверење, оставићу нешто да домислите, верујем духовитије од мене. А некад
завршим: Ја вам говорим афоризме, а ви ми се смејете у лице. Мислим да се бар
мало разликујем од афористичара који имају свој став: Нисмо ми кловнови да
засмејавамо публику. Много сам причао, а нисам толико рекао...
ШИПАК: Афоризме пишете одавно,
још од шездесетих година прошлог века. Шта Вас је натерало да почнете да се
бавите афористиком? Какав је тада био афоризам, а какав је данас?
МАРТИНОВИЋ:
Већ сам на претходно
питање рекао како је дошло до тога да се „латим“ писања афоризама, или кратких,
сажетих, језгровитих, а понајвише, колико год је могуће, духовитих, мисли и
записа... Сами афоризми, никако туђи, су ме натерали да их записујем.
Моја прва књига афоризама записивана је и писана нешто више од
тридесет година, а појавила се пред читаоце деведесет прве прошлога века. Носи наслов „Ништа између“. На
првој промоцији, један писац – промотер је рекао, споменувши наслов, да се
„то“, ваљда, не односи на корице. На то сам ја рекао – пошто се „то“ односи на све, могуће је да се односи и на корице...
Да не кажем: Ништа између (корица). Самоиронично, но што! То публика воли... А
сваком читаоцу од искуства, те књиге, напомињао сам да би било добро ако би
књигу читао „у контексту времена“. Мислим, да би је тако боље разумео. То је
било време кад се „ништа јасно, тачно, отворено није смело рећи“, тако да се
све казивало у такозваној завијеној форми. Књижевно казано, „морало“ се писати
езоповским језиком. Или: морало се околишати, писати у назнакама, што више
алегорично, загонетно, а метафорично... како би писца афоризама „сви разумели“
осим онога (вође, министра, шефа...) коме су жаока, бодља, стрелица, „сатирични
метак“ - упућени!
Лец је некад ишао тако “далеко“ да је нека “догађања у афоризму“
измештао из своје лепе Пољске у неку другу земљу! Но, ево за “Лецов, а
езоповски језик“ један доминантно довитљив лецовски пример: Кад би, којим
случајем, данас неки српски, црногорски, балкански или пољски афористичар
наишао на исту, општепознату, лецовску идеју, расписао би се и распричао, не би
одолео а да читаоцу не дојави све, да овај случајно не би остао “необавештен“.
Тада би написао: “Захваљујући великим напорима и ванредним мерама које влада
наше земље (навести име земље) предузима и спроводи, и оптимисти постају
песимисти.“ А Лец то каже елегантно, лапидарно, убојито, езоповски: “И оптимисти
су песимисти.“ Па ко не уме, нек не разуме.
Но, у оно време писање афоризама, и уопште хумора и сатире, није
задавало велике бриге (државној) цензури, јер је главни посао обављала
аутоцензура! А aутоцензура је данас више него смешна реч.
И ово да додам. Данас се противник ауторовог мишљења може свући до
голе коже, може му се рећи свашта у лице, може се назвати изазивачем
катаклизме... и никоме ништа. И нема те ружне речи којој се не може наћи место
у савременом афоризму. Наравно, не може се заобићи истина да данас, истовремено, постоји одважан, надмоћан, ненадмашан, убојит и нарочито сатиричан, српски афоризам. (Доказе држе Баљак, Симић,Чотрић, Љубеновић и многи други.).
ШИПАК: Писали сте и хумореске
које за главне протагонисте имају (не)обичне људе из црногорских крајева у
којима сте рођени. Колико су приче о њима данас актуелне?
МАРТИНОВИЋ:
Да, углавном су у питању
два романа од прича („Сага о Сагу“ и „Новела о Новељи“) „о митским личностима
црногорског духа“... Иако су писани (давним) архаичним језиком и у дијалекту,
још увек „долута“ понеки жељни читалац или хвалилац тих дела... А скромног
писца и један читалац може да разгали...
ШИПАК: Можда је мало познато,
али Ви сте и учитељ
шаха и мајсторски
кандидат. Колико везе имају шах и хумор и сатира?
МАРТИНОВИЋ:
Има једна, по мени
егзактна, мисао: У животу, као и у шаху, и у најтаежој ситуацији или позицији,
увек има решење. Само га ваља наћи. По мени, ова мисао најбоље репрезентује
магичну везу живота и шаха. На мој шаховски афоризам: Пацер последњи сазна да
је дао мат – постоји дублет: Незналица последња сазна што је открила. И још
један: Кад неко у шах-клубу викне „пацеру“ – сви се окрену. А да неко у маси
крикне „идиоте!“, нема тога ко се не би окренуо. И овај: Боље је бити матиран
на плочи, него славан испод плоче. „Шах је игра. Шах је борба. Шах је рат. Шах
је живот.“ „Шах је шах и обрнуто.“ (Уколико није мат. Јер, ако је мат, нема
више шаха.)
ШИПАК: Када је Ваше
стваралаштво у питању, који су даљи планови?
МАРТИНОВИЋ:
Имам припремљен рукопис
есеја о писцима и делима… на близу триста страница. Писаних целог књижевног
живота. О Домановићу, Лецу, Вибу, Ратку Божовићу, Раду Јовановићу, Витомиру
Теофиловићу, Чотрићу, Бештићу, Илији Марковићу, Мићуновићу, Баљку, Николи
Рацковићу, Карлу Минићу, Ларију Мишнићу, Драгану Ускоковићу, Растку Закићу,
Ранку Гузини...
И ово што је важније и актуелније. Изванредна Народна библиотека у
Зворнику, иначе организатор фестивала хумора и сатире „Крива Дрина“, вероватно
ће бити издавач књиге чија је корица: Саво Мартиновић МАРТИНЕЛЕ афоризми
Зворник 2019. Радујем се појави те књиге, јер већ годинама нисам објављивао
књиге афоризама.
ШИПАК: Ваш савет младим
писцима?
МАРТИНОВИЋ:
Читајте туђе мисли, да
бисте мислили својом главом.
Дајте све од себе да бисте се разликовали од других!
КРАТКА БИОГРАФИЈА
САВО МАРТИНОВИЋ
Саво Мартиновић
рођен је 1935. у Даниловграду, у Црној
Гори, а на привременом раду у Србији је мање од седамдесет година.
“Прозаист (приповједач и романописац),
пјесник, афористичар – има хумористичко-сатирични однос према свијету, са
извјесним духом и дахом реалне метафизике. Његов стил је елиптичан и оригиналан
у метафорици.“ (Миодраг Мркић)
„Ријеч је о писцу раскошног и језгровитог стила.“ (Витомир
Теофиловић)
Мартиновић је објавио књиге афоризама: Ништа између (1991), Хазардни рјечник (1994), Пуна капа (2000), Мала глава пуна капа афоризми
за оне који расту (2005), Питамтеја афоризми од питања (2008); књиге епиграма: Мртви узао (1994) и Коцка је округла епиграми за оне који расту (2005); романе од прича Сага о Сагу (1996) и Новела
о Новељи (2000) о истоименим митским ликовима црногорског
народног духа;
књигу прича Уживање у зубобољи
(електронско издање), као и монокомедију Новеља ничији (2006). Коаутор је
Антологије црногорског афоризма Ријетке
честице (2006). Посљедње
Мартиновићеве књиге Дијалог са собом епифоризми (2011) и
Кључ за бравуру хаифоризми (2015) су дела новог облика
кратке књижевне форме,
а „могу се означити као
стваралачки зенит, са врхунским литерарним дометима“. (Александар Чотрић)
Добитник је црногорске награде за животно дјело Павле
Ђоновић; двије награде Радоје
Домановић – за укупан допринос српској сатири (за животно
дјело) и за најбољу сатиричну књигу
године (Питамтеја); награде УКС –
ДОДАС (Домановићеви дани сатире) за
оригиналност сатиричног израза; двије Златне кациге за најбоље афоризме; Лауреат
је Златне
значке Културно-просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и
стваралачки допринос у ширењу културе; Награде
Јован
Хаџи Костић, за најбољу новинску
сатиру; награде Драгиша Кашиковић; Награде Сатира феста за укупан допринос
српској сатири, Награде Мали принц
за најбољу дечју књигу Коцка је округла; Велике Плакете Бијељинског фестивала за укупан допринос српској
књижевној сатири, Либанске награде Наџи
Наман, за укупно књижевно
стваралаштво, као и више првих, других,
трећих и специјалних награда и признања за хумор и сатиру: Ријетке честице и Питамтеја
– књиге године у Црној Гори, Коцка је
округла – књига године за дјецу и младе у Црној Гори, а носилац је и
признања Сатиричара године у Црној
Гори,
као и Афористичара године на Еx-Yу
просторима.
Мартиновић је заступљен у домаћим
и свјетским антологијама мудрости, хумора, сатире и поезије.
Превођен је на руски,
бјелоруски, енглески, пољски, чешки, италијански, шпански,
баскијски и неке балканске језике.
Сарађивао је у бројним листовима и часописима на српско-хрватском
говортном подручју. Био је уредник и приређивач шаховских рубрика у три
недјељника, у којима је објавио књигу о шаху Бијели добија, а у овој „игри над играма“ има звање учитеља шаха и
титулу мајсторског кандидата. У рапид-темпу ове игре – ветерански је првак Црне
Горе.
Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења
црногорских писаца за дјецу и младе, Удружења хумориста и сатиричара Црне Горе
и Београдског афористичарског круга.
Живи у Београду.
0 коментара:
Постави коментар