MIĆA M. TUMARIĆ: MRZITELJI PRIRODE

MRZITELJI PRIRODE

Posle obilne večere, plaćene od strane mutnih potencijalnih investitora i zalivene sa mnogo alkohola, Mile Kojkov zvani Kengur (vozio kamion u Australiji), jedan od velegradskih otaca, krene u šetnju. U omiljeni park. Da razbistri glavu, da u tišini polumraka prebroji novac u koverti. Dar investitora. Kao avans za dozvolu za rušenje spomenika kulture gde bi vlasnici plave koverte gradili tržni centar. Dok se polupijan polako kreće, nogu pred nogu, čvrsto u džepu stiskajući pozamašni svežanj dolarskih novčanica, nad njim lete jata ptica. Najviše vrana. Jedan gavran se u letu olakšao i posrao velegradskog funkcionera. Po desnom ramenu.

U narodu postoji verovanje da ovakvi događaji, u stvari, donose sreću. Kengura, omađijanog vlašću, postupak nesmotrene ptice strašno naljutio. Smatra da je to uvreda. Napad na negovo ime i delo. Na položaj na kome obitava. Zato glasno psuje ptice. Maramicom briše, zapravo razmazuje ptičiji izmet po skupom sakou dizajniranom u Italiji, sašivenom u Bangladešu od engleskog štofa. Potom mrzovoljno, kako samo on ume, poluglasno mrmlja:

- Mamu ti, ptičiju, ti ćeš da kenjaš po meni! Čekaj, samo čekaj, osvetiću ti se koliko sutra.

Ujutru, podbuo, sa viškom kiseline u želucu i gorčinom u ustima, vidno neraspoložen, ustaje posle prvih petlova, što retko kad čini. Ponovo, smirivanja radi, prebrojava devize od sinoć. Radi se o svoti od 100.000 dolara. Novac stavlja u skriveni sef, oblači se i kreće na posao. Čim je došao u kabinet, još krmeljivoj sekretarici naređuje:

- Zovi direktora parkova! Odmah! Neka dođe, da mu ja ne bih tamo dolazio.

Uspeničeni rukovodilac, inače mesar-sekač po zanimanju, prosto doleće. U rekordnom vremenu. Zna ko ga je i pod kojim uslovima smestio u udobnu i dobro plaćenu fotelju. Zato s vrata snisholjivo, a tobož duhovito, kaže:

- Evo mene, gospon Mile. Brz sam k’o ptica.

- Ne seri! - mumla domaćin. - Ptičurine mi ne spominji.

Dikan, glavni u parkovima, sav pretrnuo. Od straha. Kadrovskog. Šta sad da kaže? Seo je i mudro zaćutao. A Kengur zapenio:

- Znaš onaj park...kod centra?

- Kako ne bih znao. Tamo često šetate, pa sam zato naredio da izgrade betonske staze za vašu šetačku rutu i da je ograde žicom.

- E, u tom parku ćeš poseći sve drveće!

- Auuuu! - kuka kadrovsko čedo. - Nemojte, k’o boga vas molim! Kako će park bez drveća?

- Šta me briga! Samo seci!

- Buniće se građani, pogotovo zeleni, oni su posebno dosadni.

- Seci, kad kažem!

- Će sečem, šefe. Nego šta. Ko jebe građane i zelene.

Istog dana posečeno je stotinak stoletnih stabala u centralnom parku Drugi velegradski otac, dok je pijan vozio svoj BMW, naleteo na stablo u gradskom drvoredu. To ga opasno naljutilo. I on pozove šefa zelenila:

- Mali, koliko sutra, poseci ceo drvored na glavnom bulevaru! Razumeš?

- Će sečem - spremno potvrđuje nestručni nesrećnik.

Sutradan bulevar, poznat po drvoredu, od građana zbog gustih krošnji nazvan zeleni, osvane samo sa panjevima. Trupce, grane, lišće i piljevinu gradske komunalne službe odnele, po zadatku, preko noći. U nepoznatom pravcu.

Predsednik opštine na Jugu, pošto ne voli miris lipe, naredi potčinjenima po raskrče ceo lipov gaj, gde je bilo hiljadu zdravih i mirisnih stabala. U akciju uključeni čak vatrogoasci i opštinska komisija za zaštitu prirode.

Gradonačelnik grada na Severu slučajno se ubo na granu bagrema zasađenih pored lokalnog puta. Odmah telefonom nazvao šefa putarske službe i rekao mu da poseku sva stabla pored kolovoza, u dužini od desetak kilometara.

Jedan ministar, koga nerviraju cveće i trava, naredio da u prestonom gradu unište sve cvećnjake i travnjake. Ministarska se ne poriče. Zadatak je izvršen u rekordnom roku.

Zbog predsednika vlade, alergičnog na cvet kestena, posečena su stabla ove vrste u celoj državi.

Kažu da predsednika parlamenta, mrzitelja prirode, nerviraju saksije na balkonima, pa je u pripremi zakon o zabrani držanja cveća na terasama.

Mića M. Tumarić