САТИРИЧАРУ НЕ ПАДА НА ПАМЕТ ДА НАБИЈА ГЛАВУ У ПЕСАК, МАКАР ЦЕЛОГ ЖИВОТА ИШАО ЊОМЕ КРОЗ ЗИД - ИНТЕРВЈУ СА ЖИВКОМ КУЛИЋЕМ
Истовремено, награде и обавезују на већи рад и већу одговорност за урађено, изречено, написано и потписано, не остављајући много простора за опуштање и ход грлом у јагоде. Сатиричари то добро знају. Нема дана, а да не ходају по жици. И да неће, морају да мисле својом главом, али не било како него на свој јединствен, непоновљив, виспрен и храбар начин. Друштвене противречности, неправде, неистине и полуистине, бесмислице, покондирена понашања и профитерски манири су толико узели маха и толико очигледни, како код нас, тако и у свету, да их ни највећи слепци више не могу гледати скрштених руку. Награде нас обавезују да их попут свитаца стално осветљавамо, не били смо их на прави начин одсликали, макар и за далека нека покољења. Уосталом, ко није у стању да одваја жито од кукоља, пре или касније, одвајаће кукољ од жита.
ШИПАК: Господине Кулићу,
ове године сте добили неколико признања за свој стваралачки рад, почев од
Велике награде Задужбине Родољуба Нићифоровића, преко Насимиевог завета, до
најновијег признања Жак Конфино. Честитамо! Колико награде значе једном
сатиричару и писцу?
КУЛИЋ: Свака награда прија, радује, инспирише и мотивише
на већа стваралачка прегнућа, нарочито ако је додељују људи који се с
добитником и не познају, као што је био случај с признањем Жак Конфино, које
сам недавно добио у Лесковцу. Истовремено, награде и обавезују на већи рад и
већу одговорност за урађено, изречено, написано и потписано, не остављајући много
простора за опуштање и ход грлом у јагоде. Сатиричари то добро знају. Нема
дана, а да не ходају по жици. И да неће, морају да мисле својом главом, али не
било како него на свој јединствен, непоновљив, виспрен и храбар начин.
Друштвене противречности, неправде, неистине и полуистине, бесмислице,
покондирена понашања и профитерски манири су толико узели маха и толико
очигледни, како код нас, тако и у свету, да их ни највећи слепци више не могу
гледати скрштених руку. Награде нас обавезују да их попут свитаца стално
осветљавамо, не били смо их на прави начин одсликали, макар и за далека нека
покољења. Уосталом, ко није у стању да одваја жито од кукоља, пре или касније, одвајаће
кукољ од жита. Сатиричар није спреман да прави такве грешке, због чега му не
пада на памет да набија главу у песак, макар целог живота ишао њоме кроз зид! Не
због себе и свог ћефа него зарад општег добра. Има ли ичег узвишенијег и
племенитијег од тога? Готово да нема.
ШИПАК: Од
студентских дана пишете афоризме. Шта вас инспирише, а шта вас је натерало да
почнете да се бавите сатиром?
КУЛИЋ:
Тачно је да афоризме пишем још од студентских дана. Добро се сећам како сам с
колегама и колегиницама готово свакодневно препричавао афоризме који су
седамдесетих година прошлог века били веома инспиративни за младе људе. Наравно,
ту пре свега мислим на Вибове афоризме и афоризме Душка Радовића. И тако, дан
за даном, почех и сам да их пишем. Просто, нисам могао да будем неми посматрач
свега онога што се тада догађало и што је једнога дана морало да се сруши к'о
кула од карата. Већ се видело да се братству и јединству ближи крај. Што смо се
више клели Титу и његовом путу, то смо више рушили заједничку државу и њене
тековине.
Инспирација
за писање је одувек било и увек ће их бити. Има их на сваком кораку, само их
треба препознати и на прави начин дочарати. Демократија и аутократија, добро и
зло, људске врлине и мане, правда и неправда, истина и лаж, живот и смрт, мито
и корупција, власт и опозиција, власт и народ, криминал и проституција и много
тога још су теме о којима ће се увек
писати. Разлози и поводи за то се свакодневно рађају. Има их к'о на гори листа.
На нама је само да им се у пуној мери посветимо и резултати неће изостати, о
чему сведоче и домети остварени у минулом периоду.
ШИПАК:
Доктор сте правних наука. Колико има (не)правде у афоризму, има ли додирних
тачака између права и афоризама?
КУЛИЋ:
Афоризам је настао у древној Грчкој, пре око 2.260 година, а можда и нешто
раније. Као идеалан спој, пре свега, филозофије и књижевности временом је
постао, како је то неко већ рекао, књижевна врста највишег домета. Код нас
нарочито од седамдесетих година прошлог века. С обзиром на то да се сатиричари
боре против неправде, логично је закључити да је у афоризму много више правде
него неправде. Тако је одувек било. У супротном, афористичка жаока би брзо
отупела. Убеђен сам да се то никада неће догодити. Самим тим, намеће се и
закључак да између права и афоризама има доста додирних тачака. Као што правна
норма треба да буде праведна и морално прихватљива, тако би и предмет афористичке
жаоке, по правилу, требало да буде неправда, неморал, лаж, безумље, једноумље,
диктатура, безвлашће, јавашлук, нерад, криминал и корупција. На тај начин
афирмишу се вредности које су у интересу свих нас.
У
којој мери се право и афоризми додирују, па и подударају можда најбоље сведочи
један мој афоризам који гласи: Хашки делиоци правде толико су поштени, да и
међународно право мора да црвени. Право, а нарочито међународно, је доста
погажено. Примера ради, у Хагу се судило, а и даље се суди навијачки, у складу с политичким и идеолошким
аршинима, а не у складу с правним и етичким нормама. По принципу, свако
је невин док се не докаже да је Србин, како је с правом констатовао
један наш познати афористичар. Не могавши да се сложим с толиком количином
неправде и хајке усмерене против нашег народа, објавио сам мноштво афоризама посвећених
тој теми. Илустрације ради, навешћу неколико:
Злочини на свим странама, а злочинци само на
једној.
Међународно право је постало мачји кашаљ. И Савет
безбедности га је окачио мачку о реп.
Жута кућа може мирно да спава. Бела кућа ће увек
стајати уз њу.
Србија седи на две столице. На једну са срцем и
душом, на другу с ножем под гушом!
Бомбардовали су нас за наше добро. Дабогда им се
добро добрим вратило!
Њихово је да нас понижавају, а наше да им се због
тога стално захваљујемо.
О додирним тачкама између права и афоризама
сведочи и чињеница да је код нас и у свету објављено мноштво тзв. правдоризама,
односно афоризама посвећених праву, правди и неправди. Колико ми је познато, код
нас их је до сада највише објавио Жарко Анђелковић, наш познати афористичар и
сатиричар. Право је чест предмет афористичког промишљања, нарочито међу афористичарима
правничке струке, а таквих је много. Можда више него из било које друге струке,
што је још једна потврда необичне повезаности права и афоризма и дубоке
смислености постављеног питања.
ШИПАК: Објавили
сте велики број књига афоризама. Који су Ваши планови за будућност?
КУЛИЋ:
До сада сам објавио девет књига афоризама. Последња, под насловом: „У оковима демократије“, у
издању издавачке куће „Алма“ из Београда, изашла је из штампе у марту 2019. године. Почетком
наредне 2020. године ћу објавити збирку антипословица, прву такве врсте у
земљи, а по свему судећи и у региону. Све је спремно за штампу. Четири и по
хиљаде антипословица „с нестрпљењем“ чека да угледа светлост дана. И овога пута издавач ће бити „Алма“ из Београда. Осим тога, имам спреман материјал
за још једну књигу афоризама, али још увек нисам сигуран када ћу се определити
за објављивање. Време је најбољи судија, па нека и о томе донесе своју пресуду.
Такође, трудићу се да се и наредних година у што већем броју окупљамо у
Културном центру Чукарица, Кући Ђуре Јакшића, на Коларцу и на другим местима у
Београду и ван Београда. Љубитељи афоризама од нас то с разлогом очекују. Не
смемо их изневерити.
КРАТКА
БИОГРАФИЈА
Рођен 1954.
године у селу Врапцу, општина Медвађе, на југу Централне Србије. Дипломирао и
докторирао на Правном факултету Универзитета у Београду. Магистарска теза и
докторска дисертација из области Радног права. Положио правосудни испит.
Обављао
правне послове у привредним организацијама, органима локалне самоуправе и
државним органима. Између осталог, био секретар скупштине општине Медвеђа,
начелник полиције, народни посланик у Скупштини Републике Србије и помоћник
генералног секретара Савезне владе СРЈ.
Од 2001.
године ради као универзитетски професор. Предаје или је предавао Радно право,
Индустријске односе (Колективно радно право), Службеничко право, Управљање људским ресурсима и Увод у право.
Објавио петнаестак уџбеника, монографија и књига из области радних и
службеничких односа, управљања људским ресурсима и увода у право. Такође,
објавио и пет практикума, четири коментара закона и више десетина научних и
стручних радова из наведених области.
Био члан
више радних група за израду нацрта закона и других прописа из области радних
односа, запошљавања и социјалне политике. Од 2009. до 2017. године био миритељ, односно арбитар у Републичкој агенцији за мирно решавање радних
спорова. Учествовао у реализацији више пројеката из области радних односа.
Решењем
Министарства државне управе и локалне самоуправе Републике Србије акредитован
за реализатора програма стручног усавршавања запослених у јединицама локалне
самоуправе за више области њиховог оспособљавања за самосталан и успешан рад у
струци.
Објавио
девет књига афоризама. Прву 1987, а последњу 2019. године. Добитник више
награда и признања за књижевни рад и укупно стваралаштво. Члан Удружења
књижевника Србије.
Живи и ради у Београду. Отац четворо деце и деда за сада само шесторо унучади.
0 коментара:
Постави коментар