ДРАГИ ВОЂО
Не могу, а да ти се не јавим. До сада сам све одуговлачио, али, дошао је тренутак када сам пронашао мало слободног времена. Пронашао сам и оловку и папир да запишем оно што се толико времена кувало у мени и морало се најзад записати. Касније ћу то дати да се прекуца за јавност.
Испало је, дакле, да сам ја последњи сазнао оно што знају и последњи чобани и пастири непостојећег стада (нарочито на КиМ звона звоне).
Али, шта је могло да се уради против велике Европе и још веће Америке? Реци ми да ти кажем! Борио сам се колико сам могао, а нисам могао много да урадим. Још ови унутрашњи непријатељи и домаћи издајници! Хајде да видим тебе шта би ти могао да урадиш на мом месту? Исто што и ја, наравно.
Да нисам поред и уз себе имао ове дивне сараднике у Влади, од премијерке до министара, ко зна шта би било? Већ бисмо, сва је прилика, одавно капитулирали.
Са свима сам био добар, бог ми је сведок, и када смо насамо, у неколико очију, они причају тако лепо да би расплакали и мало дете. А кад се врате у своје земље, опет исто, статус кво. Можда што је наша земља мала, као Сава и Синиша!
Нарочито су ове америчке дипломате опасне и неваспитане. „Признај! Потпиши!“ Па ако је у питању и руда, и дрога, имају они тога по Јужној Америци колико хоће. Баш им треба с КиМ!
Не могу више, вођо, ово је постало неиздржљиво. Јесу ту Руси и Кинези, али се ово одужило као гладна година. Ако ти хоћеш да преузмеш ствар у своје руке, само изволи. Мени је свега преко главе, а и боли ме глава. Не могу више да лажем себе, односно, тебе.
Поздрав! Твој Вођа!
Миодраг Лазаревић
0 коментара:
Постави коментар