Коска је бачена!
Мала бара, а много крокодила. Изгладнели
рептили, у недостатку хране, кидишу једни на друге. Гризу се крволочно. Откину
реп или ногу једном од оних мањих, слабијих. Оним својим оштрим зубима попут
мање сабље. Неке старе и изнемогле су већ раскомадали и у сласт прогутали!
Један хвата за предњу ногу, други за задњу, трећи се наврзао на реп. Јадник се
жестоко копрца у жељи да се отме. Шкљоца и он својим чељустима. Покушава да
дохвати најближег непријатеља, с којим је до пре који секунд делио сва зла овог
тесног базена, али већ кроз неколико тренутака бива растргнут. Од њега ће
ускоро остати само пена на површини воде, да би се потом све утишало и умирило.
Сита крокодилска браћа мирна су макар дан-два. Невољника су већ заборавили. Као
да није ни постојао!
За то време,
газда овог одурног места, помпезно названог „Зоолошки врт“, заправо чувар
крокодила, немо и незаинтересовано посматра борбу својих штићеника. Намерно их
пуста да се истребљују. По његовом мишљењу, које мудро држи за себе, ова бедна
клоака, некада градски базен за купање, премали је за оволики број крвожедних
гмизаваца. Додуше, има он много ваљанији разлог за смањење броја глупих
крокодила. На овом месту он је апсолутни господар. Одлучује о животу и смрти.
Нико га не контролише, никоме не полаже рачуне. Сваког јутра испоруче му
истоветну количину хране за крокодиле. Храну довозе камионом. Возач и још
двојица. Избаце кости, изнутрице, али често и добре и сочне комаде свежег меса.
И не задржавају се превише. Понекад се мало нашале на рачун оних у базену, и
одлазе. Треба нахранити и друге животиње у овом наизглед големом, али
појединачно свакако уском и негостољубивом мучилишту. Кавезу!
Тада наступа
чувар. Квалитетно месо, ако га има тог дана, једноставно покупи у пластичне
кесе и носи у кућицу у којој чува алат и резервне делове неопходне за одржавање
базена; пластична црева, челичне шипке, гумене рукавице... У том кршу месо бива
скривано. Исто као и добар део изнутрица и квалитетније кости. То ће после, по
завршетку радног времена, неопажено изнети до свог аутомобила. С тим храни
расне псе које одгаја у једној викендици на периферији града. Од тог посла он у
ствари и живи. Младунче немачког овчара, доге, добермана или хаскија вреди
стотине евра. Посао у зоо врту служи му само као покриће за брзо богаћење.
Оно мало
преосталог смећа баца крокодилима преко високе ограде. За сваки случај не
приближава се челичним решеткама. Крокодили се помаме на бачену храну. Они
најближи успевају и да се докопају којег залогаја. Али, хране никада нема
довољно за све. Стога су раздражљиви и агресивни. И зато је вечито комешање и
борба у базену. Међутим,
чувара то често и забавља. Ионако му је досадно. Осим што их храни, посао му је
да повремено одврне славину и пусти чисту воду у базен. И то је све. Треба
некако убити време. Понекад из забаве крокодилима баца само једну коску. Бесне
животиње кидишу на кост, једна на другу, зуби језиво шкљоцају, али чувара то
весели. Једино пази да његове хирове не опази неко од посетилаца врта. Мада,
таквих и нема много. Деци и родитељима, огромној већини посетилаца, мајмуни,
лавови и тигрови су много занимљивији од крокодила.
Чувар је много
стрепео једино од шефова врта. Заправо, плашио се свих који су били изнад њега
по функцији. Осим њему сличних чувара и чистача, сви остали су били изнад.
Према надређенима чувар је био снисходљив и понизан. Трпео је критике, вицеве
на његов рачун, неретко и увреде. Само би савио главу и покорно ћутао. А кад би
се шефови истутњали и истресли, он би свој бес искалио на немоћним крокодилима.
Не само што им је закидао на храни, већ је често узимао челичну цев и са
сигурне удаљености млатио првог крокодила кога дохвати. Преко ограде.
Чувара су у врту
сви сматрали блентавим. Чак, будалом. Ваљда га зато нико никада није озбиљно
запитао зашто му популација крокодила стално опада? Нико није проверио нити шта
уноси у врећи с којом долази на посао, још мање шта у њој износи. И тако су
несметано изнутрице и месо завшавали у чељустима дога и добермана уместо у
крокодилским.
Крокодили не
умеју да причају. Не би ни имали шта да кажу. Крокодили имају огромно тело, али
мозак им је величине ораха. Спадају у најпримитивније животиње. Колико год да
су кињени, поткрадани, мучени изгладњивањем, они то не могу разумети. Мозак им
није развијен. Довољно је да долети једна коска у базен, и они ће бити
задовољни.
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар