Гласам за 5 Г
Како сам само био наиван и неупућен. Био сам против
свеопштег напретка и просперитета. Задњи сам купио мобилни телефон, задњи
приступио виберу, још нисам отворио профил на фејзбуку, још увијек плаћам
кешом. Хвала пандемији што ми је отворила очи, и што сам схватио какве
предности ми пружа савремена технологија.
Више не морам да излазим вани, радим од куће. У
папучама, у пиџами, пијем кафицу, не слушам чије је дијете имало температуру, чије
је радило задаћу до један, чији се муж вратио пред зору из кафане и са ким се
вуца она плава са другог спрата. Сједим и радим к'о човјек. Кад ми досади преврнем
се на сећију и одспавам, одгледам репризу неке серије,оnline наручим пилетину и
рижу, па онако за рачунаром док типкам све у сласт поједем.
Сад не морам да идем по тржним центрима, да се гурам
по бутицима, разгледам, пробам, носим пуне
кјесе, а онда ко нешто уморан сједем на кафу и пиће. Нема
тога више.Сад сједем и из куће наручим све што ми треба. Донесу ми на врата, никуд
не мрдам.
А и што ће ми гардероба кад радим од куће? Не морам
нигдје ни да идем, па не морам ни да се сређујем.
Прије сам као луд
ишао у паркове и трчао, играо баскета и
фудбала. Могао ми је неко поломити ногу или ме могла сунчаница
ухватити. Сад лијепо к'о човјек укључим рачунар, легнем на
патос, а љепотица са екрана ми показује колико ћу дићи ногу, како ћу урадити
склек, како ћу затегнути задњицу. Послије сједем на кућно
бицикло па се жив навозам. Гдје ми је памет била до сада.
До сада као будале се организујемо па идемо негдје у
природу покрај ријеке. Вучем за собом роштиљ, ћебе за лежање на трави, пиће,
коцкице за јамб,
карте за реми, лопте, гитаре
и друштво које ми својом пјесмом и галамом неће дати секунде времена да на миру
прегледам шта има на друштвеним мрежама. А поврх свега из крошњи дрвећа досадне
птице не престају са својом пјесмом као да се такмиче са мојим неафирмисаним
другарима. Па онда комарци к'о роде, још ће неку маларију да ми пренесу.
Не видим ни сврху да се иде на одмор. Прво уплатиш на
сајму по промотивним цијенама, па молиш Бога да се не деси шта непредвиђено па
да не можеш отићи и да ти паре пропадну.
А и кад одеш, измалтретираш се на путу, а онда гориш на оном сунцу, пршћу
те дјеца која излазе из воде. Куд год кренеш
лош интернет, мораш да глумиш да си одушевљен рибљим специјалитетима и мирисом
мора.
Овако се извалиш у својоу фотељу и путем интернета
обиђеш све могуће дестинације на свијету, без гужви на границама, без редова и
нервирања, без могућности да ће
те акенција преварити.
Некад сам к'о блесав трчао на рандес са дјевојком. Треба
се обријати, истуширати,
па спарити
кошиљу и сако, купити цвијеће, бринути хоће ли јој се допасти.А она те нешто
све загледа, мјерка, испитује. А ти се
презнојаваш као да си на испиту.
Овако имаш цуру на фејзбуку, чујеш се са њом кад
хоћеш, никуд не идеш, пошаљеш јој фотошопирану слику. Можеш да имаш и двије, нико
ти не брани.Не упознаје те са мамом, татом, теткама. Не
мораш јој обећати да ћеш је женити.
А што би се човјек уопште женио.Све што му треба може
наћи на интернету. Кад боље размислим само себи натовариш проблеме на леђа. Жена
хоће ово, хоће оно. Мораш купити ауто као што имају кумови, мораш љетовати као
што љетују комшије.
Стигну дјеца.Трчи за њима по парковима, плажама, љетовалиштима.
Скући да има шта да им оставиш, да дјеца не крену од нуле као ми.
А они се опет на крају свађају око подјеле имовине.
Овако кад умреш сву своју покретну и непокретну
имовину оставиш држави. Па ко ти има важнији од ње.
Једино ме брине ко ће вијест о мом одласку ставити на
друштвене мреже.
0 коментара:
Постави коментар