Витомир Теофиловић
Прилог
дебати о алтернативама
ЗАШТО У
ЕВРОПСКУ УНИЈУ
Чим добијемо
и најмању замерку са Запада, појаве се појединци и организације које осуђују
наше опредељење за Европску унију и траже наше хитно окретање ка Евро-Азији као
јединој правој алтернативи. Сви ти захтеви имају заједнички именитељ: Исток је
оличење врлина, а Запад свих зала током историје и данас. Другим речима, Исток
нас разуме и помаже, а Запад (Америка, а последично и Европска унија као војни зависник
од ње и зато њен покорни слуга) нас мрзи, а глуми благонаклоност да бисмо
својим уласком у ЕУ географски заокружили интересну сферу Запада. Укратко,
улазак у ЕУ био би издаја националних интереса и улазак у капиталистичко-експлоататорски
савез држава уместо у правичну и благородну скупину народа. Све се ово подразумева
као сушта, неприкосновена истина.
Прва
грешка у овом резоновању је априорна дифамација Запада као експлоататорског
система, а аргументација се своди на анахрони клише – разлику између
најимућнијих и најсиромашнијих. Јесте релативна разлика већа на Западу, али
социо-економски је много битнији компаративни аспект – разлика у стандарду:
физички радници на Западу имају веће плате него друштвена елита – лекари,
правници и инжењери – на Истоку.
Друга неутемељена оптужба против Запада
је да све чини ради свог интереса. У
нама (нашим родитељима и родитељима наших родитеља) је у време комунистичке
индоктринације и политике несврстаности усађена мржња према самом појму интерес, а идиом гледати своје интересе постао синоним не само игнорисања интереса
свих других већ и отимања туђих добара. Колико је ова идеологема иреални
конструкт упечатљиво показује сам језик – нонсенс увиђамо чим ставимо идиом у
упитно-одречни облик: да ли треба бити против
својих интереса? Одмах увиђамо да
је једино природно радити за своје интересе, а не против њих. Није, дакле,
спорно већ је оправдано што Запад, односно ЕУ, поступа у складу са својим
интересима, као што то чине (и треба да чине) све земље. Једино је битно да се
ти интереси не остварују силом већ мирнодопским средствима – радом и трговином,
а не ратом и отимањем.
Наш највећи приговор Западу је што тражи
од нас споразум са Косовом, уз највиши степен (са међународним гаранцијама)
заштите нашег народа, као и верских и културно-историјских споменика. Да ли је
боље то – уз заједнички улазак у Европску унију, укидање граница и несметано
кретање и сарадњу свих народа – или вечито живети у мржњи и гложењу? При том
треба имати на уму да бисмо одустајањем од европских интеграција изгубили
замашну финансијску подршку ЕУ, а тиме и знатну помоћ Србима на Косову морали
драстично да умањимо. А једина вајда Истока од нас би била да будемо
реметилачки фактор у оквиру Запада.
Иоле реално резоновање указује да је много
разложније наставити евро-интреграцију, почев од географског разлога: земље ЕУ
су нам суседи, а земље Истока далеко. А инфраструктура сваке државе је махом упућена
на најближу средину и чини њен саставни део. Драгоцена је околност што Европска
унија обезбеђује обилата средства, издашнија но ико на свету за уклапање нових
чланица у путну мрежу (ремонт постојећих и изградњу нових аутопутева, пруга,
мостова, тунела...). Предвиђена је изградња и свих осталих инфраструктурних
система – водовода, канализације, здравства и еко-система у целини,
здравственог и образовног система...
Европски систем вредности је узоран у
читавом свету и зато је на њему заснована легислатива уграђена у друштвени поредак
свих модерних земаља – чланица ЕУ, САД, Канаде, Јапана, Аустралије, Новог
Зеланда...
Одбојност према ЕУ потиче и из низа заблуда,
од којих је највећа да се уласком у ЕУ губи национални идентитет. То није тачно
– Немци, Грци, Французи, Финци ... нису ништа мање Немци, Грци, Французи, Финци...
но што су били пре уласка у ЕУ. Тачно је да се део суверенитета преноси на
овлашћења заједничке управе, али сва та овлашћења су у сфери правно-техничке усаглашености
стандарда и мерила, неопходних за ефикасно функционисање заједнице. Важно је
истаћи: овлашћења пренета на заједницу су добровољна – Мастрихт, виша интеграција ЕУ, каснила је две године, све док није утаначен
договор око норматива млечних производа Данске и остатка ЕУ. Заблуда је и да се
уласком у ЕУ укида традиција у име глобализације. Сваке године се у Шпанији, Данској,
Француској, Немачкој... одржавају стотине манифестација у част традиције.
Заблуда је и да се уласком у ЕУ мора прекинути
сарадња са земљама изван уније: Немачка је већи пословни партнер Русије него са
већином чланова ЕУ. Културна, верска и други видови сарадње немају ограничења.
Државе ЕУ су изградиле институције које
обезбеђују највиши степен уважавање грађанских, етничких, верских и других личних
и колективних права. Зато треба бити члан такве међународне заједнице чак и да
смо на супротној страни света а камоли што смо том заједницом окружени.
0 коментара:
Постави коментар