Витомир Теофиловић
БЛАГО
НИШЧИМА ДУХОМ
Нинус
Несторовић, Боже упрости нам, Прометеј,
Нови Сад, 2020.
Наслов је, већ самим тим што је
структурално фаворизован par excellеnce, нека врста прозора или врата у књигу.
Позната је шаљива изрека писаца – а древни идиом каже да је у свакој шали пола истине – да им је најтежа прва реченица романа. Наслов има
још већу тежину.
Боже,
упрости нам је вишеструка реинтерпретација најопштије молбе Богу.
Несумњиво је да форма множине изузима или подразумева појединачну вољу, односно
да изражава све или неке видове колективног – групног, националног,
општељудског – обраћања, но глагол упрости
уместо глагола опрости изазива
дилеме. Кад прочитамо књигу у целости, увиђамо да је тај колективни субјекат
наш национ и то не само у овом времену већ од памтивека, а смисао се своди на
нашу вечиту недораслост изазовима око себе, на вечито несналажење у времену и
простору. То вечито несналажење и сходно томе вечито испаштање имплицира
потребу за откровењем те толико велике тајне да нам је потребна Божја помоћ да
је разаберемо. То баца сасвим друкчију светлост на аутоперцепцију нашег национа
– не само да оповргава наш статус небеског,
у сваком погледу узорног и зато Богу посебно драгог народа, већ ставља у
сумњу и наше елементарно разумевање света и нашег положаја у њему. То је
радикално оспоравање наше верске, моралне и умне изузетности.
Критички
став спрам сопственог друштва је сржна одлика сатиричног рукописа, а жестину
сатире дозира смер друштвеног кретања – идемо ли ка изласку из невеселог стања
или и даље срљамо у бестрагију. Уводни афоризам збирке јасно обележава тај
смер: У нашој кући само стари отац зна
шта је то демократија. Причао му деда... Наредни афоризам ефектно нам
дочарава, аналогијом између политике и еротике, и наивну свест народа и
манипулативни капацитет власти: Чим је
приметио да се народ заљубио у њега, вођа га је одмах одвео у мрак... Три
тачке уместо једне имају и поетичку и семантичку, социо-психолошку димензију:
сценарио је ушао у реализацију, а знамо о каквом филму је реч.
Цитирани
афоризам осветљава психологију, а наредни, контрастом дословног и преносног
значења, указује на технологију функционисања система: Сво наше богатство је завршило у иностранству. Паре и злато су изнели
политичари, а деца су сама отишла!
Срби се непрестано диче континуитетом –
постао је сржна одлика националног идентитета. Ту светињу рода свога наш
сатиричар не пориче, али и не слави, видевши у њој и тамну страну: За разлику од љубави, мржња на овим
просторима никад не остане неузвраћена. Штавише, ми смо мржњи и у
континуитету менталитета дали почасно место: Мало је једна црква Покајница у Србији. Наше потребе су много веће!
Презент и знак узвика наглашавају да је то традиција која цвета у пуном сјају a не у издисају, као што је код народа
који мање од нас хају за традицију.
Карактер
наших односа са светом, од братских
суседа до великих сила, у
највећој мери обликован је ратовима, заштитним знаком свих народа брдовитог Балкана. Ратује се одвајкада
због свега и свачега: Убијали смо у име
Бога, и народа, и краља, и отаџбине... Ред би био да по том питању урадимо
нешто и за своју душу! Ако смо у
давној историји имали бар какав-такав компас, у новијем времену изгубили смо
све координате: Прво смо гинули за краља и отаџбину, па за Тита и партију...
А за шта смо
гинули последње три деценије, то још увек нико не зна!
Није ли чудно што во вјеки вјеков
ратујемо за немуште циљеве иако општи циљ, по елементарној логици, треба да
буде заједнички именитељ појединачних? Сатиричар сматра да је то зато што што
смо огрезли у инерцији и препустили се сили власти као да је неумитна попут
природних стихија вулкана, земљотреса, поплава: У рату те о свом трошку држава шаље, а црква испраћа на онај свет.
Твоје је само да путујеш...
Дијалектика
друштвених процеса, разуме се, подразумева смену рата и мира – постоји време мира и време рата – каже
нам и Књига проповедникова. Ни ми не
можемо да избегнемо тај след, али у нашем поимању те вечне смене убистава и
суживота, рата и мира, зна се шта нам је судбоносније, толико важније да нам је
ушло у гене: Мир који склопимо морамо и
да расклопимо. Да би и следећа генерација имала чиме да се игра. Рат је наш
генетски код, мост међу генерацијама. Зато гајимо култ не само позитивних већ и
негативних јунака, од научне историје до стрип-сторије: Не само да имамо злочинце за сва времена него и за све узрасте. А
да би рат успевао да опстане и да се попут Феникса вине и из гробне тишине,
нашли смо формулу која не може да омане, спустили смо ратни изазов готово на
нулту коту: За рат је потребно двоје. Ми
и још један.
Клаузевицеву максиму о миру као рату
другим средствима Нинус је прећутно прожео увидом мудрог Иве Андрића да у
мутним временима шљам избија на површину. Некад су ратовође били на челу
бојовника, а данас се много више цене кадрови: Срби су увек гинули за Србију од првог до последњег, али обрнутим редоследом.
Па, докле стигну...
Већина
држава у свету прави јасну разлику између живих и мртвих. Наша власт их поштује
подједнако – и као покојнике толико нас уважава да нам оставља на располагању
изборно право: Неке изненађује то што
овде мртви и даље гласају. Мене много више чуде живи.
* * *
Случајно или намерно, афоризам изабран
за наслов збирке – Боже, упрости нам!
– налази се на 13. страни књиге, а број 13, можда то не знају сви читаоци, је
симболичан број сатиричара. Обраћање Богу његовог најоданијег народа синтагмом упрости нам подразумева прихватање свих
Божјих налога и заповести, уз велику пред-молбу да им Бог учини своје захтеве и
директиве недвосмислено јасним. Но, пошто је реч о сатири, није реч само о
хришћанском каталогу већ и о световним налозима , пре свега о разумевању своје
власти, која је spiritus mоvens свих збитија: Без помоћи државе све у Србији би брзо пропало. Чак и
криминал.
Сходно простору, и време поимамо као
тродимензионални систем прошлост,
садашњост, будућност. То су међусобно зависни сегменти исте целине,
повезани и преплетени многим нитима бога Хроноса. Истина о времену ретко кад је
благовремена, увек касни. Метафора стара
добра времена је ретро-утопија, плод накнадне памети. А поимање свог
времена замагљено је предрасудама, тако да смо у свом времену увек далеко од
истине о њему: Кад би мртви проговорили,
променила би се наша прошлост. Да би се променила садашњост, морају да
проговоре живи.
Наше време је
толико несносно да и спонтано прошлост поимамо као напредније и берићетније,
као златно доба. А непрестано славећи
накнадну памет, остајемо заробљеници прошлости. То је оксиморон у виду
хронолошке инверзије: Прошлост у Србији
увек иде испред свог времена.
Ако је прошлост бајка о нашим некадашњим
врлинама, садашњост је, као предворје будућности, ода брзини и ефикасности: Данас је уписао факултет, данас га је и
завршио. Тај ништа не оставља за сутра!
У цитираном афоризму порука је изражена
фолклорном синтагмом – сатиричар често користи народне усмене умотворине у
творби афоризама, али његово најбитније стилско својство је есејизам, односно
микро-есејизам. Ради прецизнијег профилисања Несторовићевих афоризама,
неопходно је укратко указати на одлике афоризма као жанра. Иако је најкраћа
литерарна форма, афоризам је разноврстан и слојевит књижевни облик. У ранијој
традицији, почев од свог родоначелника Хипократа из петог века старе ере, дуже
од два миленијума, све до 18. века, афоризам је варирао од медицинског упутства
или критичке опаске на рачун друштва, у обиму од једне реченице, до кратког
есеја, који је каткад, као код Френсиса Бекона, досезао и читаву страницу
текста. Од Ларошфукоа па до наших дана сведен је на две-три реченице, а
последњих деценија махом се састоји од само једне реченице. Но и поред
сведености на микро-форму, и данашњи афоризам је врло разнолик. Већина
афористичара гаји најконцизнију форму, микро-синтезу конкретно-чулног и
мисаоног исказа у оквиру једне реченице, али знатан број афористичара гаји
опсежнији исказ, од реченице-две, каткад и три. Неки међу њима протежирају
наративни или сценични дискурс, па имамо афоризме који су микро-приче или
микро-драме. Други гаје есејизам – афоризме са својствима микро-есеја. Та
разноликост у поетици афоризма присутна је и код најкраћих афоризама –
морфолошку разноврсност омогућава и најпрегнантнији стил. Већина афористичара
гаји све поменуте облике, неке више, неке мање, а код Несторовића је
најмаркантнији есејизам, мада су ефектни и његови афоризми микро-наративног
типа или са драмским набојем. Ево управо афоризма који, користећи древну
фолклорну синтагму продаја магле и
новије колоквијалне синтагме стални
муштерија, образује вишезначни исказ: Политичари
који нам већ деценијама продају маглу морали би да нам дају попуст. Ми смо им
сталне муштерије. У истој зачењској гами је и поразни интроспективни увид: Требало би да престанемо да се бавимо
хуманитарним радом, јер ми више не можемо ни себи да помогнемо.
Немоћ да ишта учинимо зарад своје среће,
насловом наговештен лајтмотив читаве збирке, није последица наше брзоплетости
већ је верни одраз нашег менталног и моралног стања, неспособност за решавање
ни тактичких ни стратешких питања: Нормално
је да су нам порази много већи од победа. Много дуже смо се и припремали за
њих. Порази су наш заштитни знак, симбол наше свакодневице. А много лакше
се постижу него успеси: Праг сиромаштва и
није био нека препрека за нас. Већина становништва прескочила га је из првог
пута.
Пад морала обрнуо је хијерархију
вредности – коло среће се окреће, и политичка берза је врло динамична институција:
Правите издајнике, а не патриоте. Боље се
продају. То не важи за сиротињу рају већ за више, еманциповане слојеве
друштва, а посебно за оне који нам капу кроје: И наши политичари иду трбухом за крухом. Од партије до партије. Прелетачи
одавно нису феномен, нису догађај већ редовна појава. Политичара су, по
принципу pars pro toto, идентификовали своје интересе са народним – пошто су
представници народа, све што је њихово у вишем смислу је и народно. То народ не
само да зна већ сматра и својом грађанском дужношћу да држави да све што им
претиче од пуког преживљавања, а политички најсвеснији грађани то чине и више
пута годишње: Држава моли све оне које је
већ опљачкала да не праве гужву и да се мало помере у страну. Треба и остали да
дођу на ред.
Могао би наиван читалац да помисли да
смо ревносни само према властима, да смо пука послушна раја само према горе, а
да смо занемарили међусобну солидарност. Таман посла, ми нисмо равнодушни ни
према дављенику: Махање дављеника нама
који смо били на обали није прошло незапажено. Махали смо и ми њему! Знак
узвика казује да наше махање није било узгредно и једнократно, већ здушно и
дуготрајно.
Коришћење глагола (о)пљачкати и других речи са негативном конотацијом, попут лагати, красти, отимати... указује на
једну крупну поетичку иновацију: сматрајући да алузије, говор између редова,
више није учинковит; да за посредне, метафоричне оптужбе виновници нашег ужаса
не само што немају слуха већ и не хају, наши афористичари све чешће огољују и
адресирају поруке. Њихова поетичка девиза је: према свецу и тропар: Нема овде великих лажи. Нас лажу кратко и јасно. Огољени
веризам, попут Золиног Оптужујем, умањује естетичност исказа,
али изоштрава критику; критичка алузија је уступила место конкретној осуди. То
се догађа кад догори до ноката, али
изгледа да нама ни ова остензивна метафора бола није алармантна – навика је
најјача одлика: Голи и боси су овде стално
у моди. Сваке године избацимо нову колекцију. То је народни допринос вишој
фази политичког развоја, обједињавању функција да би се уштедело у броју
функционера: Политичари у Србији и лажу и
краду. Они, дакле, нису само законодавна него и извршна власт.
Да ли смо ми мазохисти или смо само
ментално заостали? Ни једно ни друго – нашли смо се у информативном вакууму.
Радио-Милева се угасила (грађани немају пара за кафану), а нов информативни
систем не одговара карактеру збивања у нашем друштву: За разлику од извештаја, догађај се прво монтира, па тек онда снима! Зато информације о нашим поразима веома дуго
путују до нас. Вековима. Можда би повратак маниру комшијског говоркања и
оговарања убрзао проток информација, али то би био атак на генијално откриће самог
народа да је ћутање злато: Док неки тамо
упоређују наше грађане са овцама, они мудро ћуте. Неће ни да бекну! Неко
може да помисли да смо претерали са мудрошћу, да превише ћутимо, али није тако,
још нисмо достигли праву меру: Приликом хапшења је ћутао. Да је ћутао и пре
тога, не би га ни хапсили.
Премда је својом критичком лупом
осветлио мане и радника и сељака и поштене интелигенције, наш сатиричар зна ко
је у државној пирамиди на врху и зато најодговорнији: Вођи свака част! Успео је да запосли много наших младих људи, и то
широм света! Оцу нације Нинус је посветио пажњу читавим мноштвом афоризама,
што се и подразумева за највећег Србина на планети: Вођу сви морамо да славимо и то сваки дан у години, јер он је живи
светац.
* * *
Није Нинус благ ни према својој бранши –
писцима, поготову сатиричарима, не оставља на миру чак ни нежне и танане: Он већ одавно држи књижевну дијету. Пише
само танке афоризме! Сви знамо да је
стање у култури лоше, да се писци чешће кажњавају
него награђују, али и од лошега има горе и тужније: Теже је писцу у Србији да дође до читалаца него до награда. Мање их
има! Лако је критиковати друге, зато писац полази од себе, реторски
користећи псеудо-ја форму: Моји афоризми
су одлично скројени. Свакој власти лепо стоје. Но, није све тако црно: Слободе у Србији има, ал` није за употребу! А
кад ћемо добити употребну дозволу, не знамо.
* * *
Попут
свих ранијих, и нова књига Нинуса Несторовића је догађај у нашој књижевној
сатири – широка мозаичка слика наших друштвено-политичких прилика. Збирку
афоризама Упрости нам, Боже читамо са
двоструким осећањем – уживамо у мисаоно-стилским бравурама, у маштовитим и
слојевитим метафорама; укратко, у врхунском књижевном умећу ... а
истовременемо патимо што нам је описано
стање ужасно и што прогноза није оптимистична. Као да у нама одјекује Нушићев
стих У Србији прилике су таке у
вечном презенту, који оспорава било какву наду да ће се у скорије време нешто
битније поправити. Све мирише на питијску прогнозу да ће нам се стање и
даље погоршавати, али да пропасти нећемо. То је синтагма која не
подлеже зубу времена јер је ћерка девизе нашег опстанка: Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине. Зато састанак наших
врховника треба примити cum grano salis, као фиктивну а не фактичку вест: Састали су се државни и црквени врх.
Спремају опело.
&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар