ДОМАНОВИЋ ПО ДРУГИ ПУТ У СТРАДИЈИ
Радоје Домановић је замолио Господа Бога да му дозволи да на кратко посети Страдију коју је напустио пре више од једног века.
-Господе, нешто ме вуче да видим шта сада раде моји Страдијанци, да ли се нешто променило, или је онако како сам ја запамтио ту земљу.
Свевишњи не би био то што јесте када не би знао шта ће почившег сатиричара сачекати на земљи, али је дозволио Радоју да се спусти на три дана у Страдију, очекујући од њега неке нове приче које је, иначе, волео да чита.
И тако се Радоје са црним шеширом са великим ободом обрео у Страдији. Прошетао је својом омиљеном Скадарлијом, где замало није ишчашио ногу због рупа у калдрми. Ни у једној кафани нису хтели да га приме, јер није имао резервацију за вечеру. „Вас који само пијете не можемо да примимо, јер заузимате место, а мало потрошите“, рекли су му конобари. На Калемегдану је Радоје видео своју бисту зараслу у шибље, неосветљену и необележену. У Удружењу књижевника је сазнао да се додељује награда која се зове по њему, али да Министарство културе већ двадесет година одбија да је финансира, па се сатиричарима додељују само неке плакете и његове фотокопиране слике. Потражио је и улицу са својим именом, али ју је с тешком муком пронашао на далекој периферији престонице Страдије. Разговарао је са људима који су били одушевљени мудрошћу вође и слепо га следили. Видео је и оне који су се нудили да их јашу властодршци, као и оне који су стајали у дугим редовима да им ударе жиг посред чела, у знак лојалности актуелној власти.
Док је то гледао, пришла му је једна новинарка која је у руци држала неку непознат предмет и један мушкарац са неком необичном кутијом на рамену.
-Да ли бисте дали изјаву за нашу телевизију? – упитала је новинарка.
-За шта? – збуњено је питао сатиричар који је напустио земљу пола века пре изума телевизије.
- За Телевизију Н.Н. Како се зовете, чиме се бавите и како ви видите стање у нашој земљи уочи предстојећих избора?
- Зовем се Радоје Домановић. Био сам писац, а све што имам да кажем о садашњој ситуацији већ сам написао у својим причама.
Пошто је та изјава исте вечери емитована на ТВ Н.Н, експресно су уследиле реакције. Министар културе је одлучио да све приче Радоја Домановића буду избачене из лектире. Градоначелник престонице изјавио је да ће улици названој по њему бити промењено име. Један таблоид је сатиричара назвао сарадником и плаћеником криминалног клана, други га је крстио човеком недостојног свог имена који ради за непријатеље, трећи му је прилепио етикету неизлечивог алкохоличара, четврти га је оптужио да је лош и петпарачки писац који се одао политиканству, пети да је био нерадник који је добијао отказе као писар у Министарству просвете и као наставник у школама...
Кад се следећег дана несрећни Радоје вратио у небеску Страдију, Господ је већ све знао.
-Ти рече кад си био доле да је у Страдији све исто.
-Схватио сам да нисам у праву што сам то рекао. Горе је – слегну раменима сатиричар.
Александар ЧОТРИЋ
0 коментара:
Постави коментар