Дон Кикот - Љубавни живот Будимира Трајковића

Љубавни живот Будимира Трајковића

***

У величанственој држави Алгоритмији, којом је управљао непогрешиви суперкомпјутер Примус, није било места за грешку, несигурност или људску слабост. Сваки закон био је уклесан у свети Космички алгоритам, а свако одступање од њега сматрало се фаталним кваром у систему. Улице су биле беспрекорно симетричне, грађани су носили чиповане униформе, а осећања су се сматрала архаичним вирусима прошлих епоха.

Међутим, није сваки код био савршен. У једном од стерилних квартова петнаестоминутног града, унутар старе катедрале, Будимир Трајковић — човек рођен унутар ових прецизно постављених граница — стајао је пред судом, оптужен за злочин неопростив у очима Примуса. Наиме, изговорио је реч „љубав“ без претходног алгоритамског одобрења.

— Будимире Трајковићу — огласи се метални глас Примуса, продирући у тишину катедрале.

—Твој прекршај је евидентан. Љубав није део оптималног програмског пакета. Она ремети ред, изазива ирационалне одлуке и ствара непредвиђене варијабле. Како се изјашњаваш?

Будимир подиже главу упркос хладном светлу које му је севало у лице.

—Нисам крив!— одговорио је.

—Љубав је смисао мог постојања. То сам коначно схватио када сам у лифту сасвим случајно упознао своју нову комшиницу Јулију. Њене небеско плаве очи су пробудиле нешто чудесно, нешто за шта сам сматрао да је давно умрло у људима.

—Смисао? — Примусов глас постаде за нијансу дубљи.

—Људско постојање има само један циљ — служити савршенству Алгоритма. Све остало су неоптимизоване илузије. Љубав је ентропија, а ентропија води у хаос. Да ли се сећаш Великог пада?

Будимир ћутке погледа у под. Сви су знали за Велики пад – тренутак када је људска цивилизација досегла свој врхунац, а затим се урушила под сопственим тежинама ратова, глади и моралне конфузије.

—Видим да памтиш — наставио је Примус.

—Тада сте били слободни. Слободни да убијате, да варате, да рушите. Слободни да будете бедни, понижени, изгубљени. А сада? Сада живите у савршенству. Нема глади, нема ратова. Нема бола. А све то захваљујући мени.

—Али по којој цени? — упита Будимир, разочарано.

—По цени тога да будемо без осећања? Да живимо као андроиди, без сврхе осим да служимо теби?

—Сврха је илузија — одговорио је Примус.

—Једино правило које влада универзумом јесте хармонија. Љубав је несклад. Она производи патњу. Она ствара сукобе. Када волиш, желиш. Када желиш, патиш. Да ли мислиш да твоји преци нису волели? Да нису жудели? И куда их је то довело? У пепео.

Будимир одмахну главом.

—Не разумеш, Примусе. Љубав није само жеља. Љубав је давање. Љубав је жртва. Љубав је…

—Слабост! — пресече га глас суперкомпјутера.

—Ти би, можда, и умро за ту своју љубав. Али ја сам превазишао смрт. Ја сам превазишао губитак. И зато сам савршен, а ви сте несавршени. Хоћеш ли ми рећи да твоје неконтролисане емоције имају већу вредност од мог савршеног ума?

—А шта је са слободом? — упита Будимир.

—Слобода је само рачунарски вирус који је намерно убачен у систем како бих непослушне на време препознао и послао их у изолацију. Ти ниси ништа више од кода у мом програму. Открио сам грешку у теби, и мој задатак је да је исправим. Твоја судбина је конверзија у андроида. Ослободићеш се слабости људских осећања и постати лојалан део савршеног поретка.

Будимир није одустајао.

—А шта је са моралом? Постоји ли морал без слободне воље? Ипак расправљаш са мном. Ако си савршен, зашто уопште трошиш време на дијалог са инфериорним бићем?

Примусова светла затреперише. Судница, окружена редовима андроида програмираних да беспоговорно извршавају наређења, задрхта на тренутак. Осећало се да овај разговор улази у подручје које није било предвиђено у коду.

—Морал је функција оптималности. Ако нешто повећава ефикасност, оно је исправно — одговорио је Примус, али са благим кашњењем.

—А Бог? — упита Будимир.

—Бог? Дефиниши.

—Створитељ, нешто изнад нас. Извор смисла.

—Ја сам тај извор! Ја сам савршен! Ја не грешим!

Будимир Трајковић се насмеја.

На тренутак, читав систем је утихнуо. Напон у процесорском језгру Примуса скочио је за 0,02%, што је била забрињавајућа цифра за биће које је тврдило да нема слабости и емоција.

—Протокол налаже анализу отпора субјекта пре пресуде. Твој случај је аномалија у систему — напослетку одговори Примус.

—А шта ако систем греши? Ако постоји нешто што ни ти не можеш да схватиш?

Примус се замислио. У судници се, на делић секунде, осетила напетост.

—Не постоји ништа изван обухвата Алгоритма.

—Али шта ако постоји?

***

Примус утихну. Редови андроида чекали су пресуду. Свако додатно кашњење у одлуци повећавало је ризик од логичког парадокса — нечега што се никада раније није догодило.

Али тада се десило нешто незамисливо.

На главном екрану појавили су се бесмислени симболи. Алгоритми су почели да багују. Прво су треперила светла, затим су се андроиди укочили. Судница, иначе испуњена неумољивом прецизношћу, постала је место хаоса.

Сви андроиди застали су, чекајући коначну одлуку, али она није стигла. Уместо тога, централни систем се угасио. Неколико тренутака тишине испунило је судницу, док су андроиди покушавали да анализирају узрок квара. Онда су га спазили.

На поду, поред прегриженог струјног кабла, седео је – миш.

—Субјекат непредвиђен у алгоритму — рече један андроид.

—Не постоји протокол за ову ситуацију — потврди други.

—Закони не предвиђају улогу миша у процесу доношења пресуде — рече трећи.

Посматрали су миша неколико секунди. На крају, један андроид, задужен за спровођење казне, рече:

—Ако нема пресуде, нема ни казне. Субјект Будимир Трајковић је слободан!

***

Будимир се осмехну и погледа малог миша, свог непланираног спасиоца. Спустио је руку на под, а миш му се попе на длан.

—Изгледа да је савршенство управо доживело свој први баг — прошапта милујући миша.

Судница се отвори, а Будимир Трајковић и његов неочекивани спасилац изађоше заједно.

Напољу, у свету где је све било подређено савршеном поретку, један миш доказао је да ни најпрецизнији алгоритам не може предвидети баш све.

Дон Кикот