Србија
се сагињати хоће!
Друг или
господин, како је коме драго, Слободан Милошевић својевремено је на притиске
нама вечито пријатељског Запада узвратио: Србија се сагињати неће. Потом га је
тај исти Запад од гаранта мира и стабилности на Балкану прогласио за балканског
касапина. Уследиле су још оштрије санкције, онда бомбардовање и најзад
демократске промене. Демократе су затим испоручиле бившег председника мрским
западним савезницима и пријатељима на дан Видовдан. Један од најважнијих датума
у српској историји!
О мртвима све
најлепше, премда о Милошевићу мало тога лепог се може рећи. Елем, Слоба се није
хтео сагињати и прошао је како је прошао. Пре тога Срби су одбили понижавајући
аустро-угарски ултиматум. Доживели смо страшан погром у Великом рату, но на
крају смо били победници и ујединили се с лукавим душманима у лику Хрвата и
Словенаца. И ови су Србима били Запад. Некако од тог Запада никада ништа добро
не дочекасмо. Да не говоримо како смо одбили пакт с тада свемоћним Хитлером.
Поново су Срби платили цех свог ината и пркоса, а „браћа“ Хрвати изнова с
јачим. До тренутка док се ситуација не промени и док пређашњи моћник не буде
поражен. Онда западна браћа Хрвати, као и источна браћа у лику Бугара напрасно
прелазе на победничку страну. И ко је на крају победник? Срби или Хрвати,
односно Бугари?
Ни кнез Лазар није
хтео да се приклони силнику. Страдао је јуначки на бојном пољу и изгубисмо
моћну државу. Ипак, ако смо на нешто били поносни, онда је баш то
супротстављање тиранима и зликовцима, па и по цену губитка слободе и покоља
становништва. Мало је народа који су попут Срба част, слободу и достојанство
бранили и по цену биолошког нестанка.
Додуше, можда
највећи српски државник Милош Обреновић знао је и те како да клечи пред
окупатором, да му љуби скуте и да чак подари главу највиђенијег Србина, свог
кума Карађорђа, свирепим азијатским господарима. Као и друге српске главе,
уосталом. Пре Карађорђа угушио је буну Хаџи Продана Глигоријевића. И све тако
док се није довољно осилио и ојачао да је при крају живота на Рамазан натерао
турског пашу у Београду да једе свињетину и пије кафу. Србија је и даље била
формално део турског царства, а Турчин на Рамазан не пије и не једе ништа по
дану. Најмање свињско месо!
Изгледа да је
дошло време да се сагнемо и да се приклонимо јачем од себе. Е, сада ко је данас
најјача страна? Америка је на низбрдици. Европска унија традиционално безлична
и бесплодна. Кина у узлету. Русија се враћа старој моћи. Кога изабрати? Да не
погрешимо као на претходним америчким изборима када је наш вођа новчано помогао
кампању Хилари Клинтон. Зато што је био паметан, рече, а показа се да му избор
и није био баш најпаметнији. Победио Трамп. Овог пута вођа подржао Трампа. Да
би удовољио Трампу склопио споразум с Косовом кога не признаје! Да још мало поправи
Трампову позицију либански Хезболах Србија прогласила за терористичку
организацију. Амбасада Србије у Израелу сели се из Тел Авива у Јерусалим.
Насупрот ставовима Европске уније. Једино Америка, Гватемала и Србија ће имати
амбасаду у Јерусалиму. Тиме смо муслиманима ставили прст у око, а њих је око
две милијарде душа! Заузврат Израел признао државу Косово! Сада би неки ранији
Срби, државници попут Николе Пашића, Стојана Новаковића, кнеза Михаила одмах
признали државу Палестину! Но, данашњи српски државници то неће учинити. Време
је за сагињање.
Тако смо се
сагнули и пред Европском унијом и изборе у Белорусији прогласили
недемократским, а реакцију полиције на протесте опозиције прогласили
прекомерном употребом силе! Мада ми ни избори у Србији, пре оних у Белорусији,
нису деловали сличним као онима у Норвешкој или Данској, а ни српска полиција и
убачени провокатори нису миловали српску
опозицију незадовољну победом „Напредне Србије“. Ништа мањи бисер није отказивање
војне вежбе српске војске с руском и белоруском војском само дан пре одржавање
исте. Опет због притиска Европске уније, у коју Србија никад крочити неће!
Дакле, ако смо у последњих двадесетак година нешто и задржали од достојанства,
поноса и самопоштовања, тога више нема. Губићемо територије, културна добра,
реке, путеве, руднике... Можда нам уделе неко пенкало и орден успут, можда чак
и Нобела. Премда стрепим управо од те Нобелове награде. Кад су оном несрећнику
Горбачову дали тог Нобела, Русија је била на прагу нестајања. Но, ми се и тако ништа не питамо. У светлој будућности
која је пред нама Србија се сагињати хоће!
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар