Власт и народ не
деле тешку судбину.
Она припада само
народу.
Плашим се неких
својих главних књижевних јунака.
Препознали су се у
мојим афоризмима.
Па шта ако је све
написано?
Није све плагирано.
То је прави
плагијатор.
Објавио је мој
афоризам пре мене.
Покушали смо, али
не вреди.
Наша судбина не
прима мито.
Пре него што сам
добио награду, председник жирија је проверио да ли сам још увек у жирију за ону
награду!
Где је сатира
најбоља, ту је власт најгора.
Црква и власт су
одвојени од државе.
Полиција бије ког
стигне.
Најружнија слика о
нама у свет отишла је из Народне скупштине.
Нисмо ми криви што
је наш брод потонуо.
Криви су они који
нам нису приближили обале.
Током информативног
разговора, схватио сам да је иследник погрешио професију.
Да само знате како
је драматизовао моје афоризме?
Своје људе
рапоређују и по обдаништима.
Надзиру будуће
противнике режима.
Не зна се ко брже
одумире: наша држава, или наш народ.
Па шта ако немамо
демократију?
И наши преци живели
су без ње.
Не
разумем се у политику. Ја сам нов посланик.
Не бирам посао.
Почео сам да пишем
и графите по наруџбини.
Немате разлог да ме
се плашите.
Тачно је да
припадам мафији, али књижевној.
Покушавам да
испране мозгове вратим у претходно стање.
Ја сам афористичар.
Оно што није за
причу, то је за афоризам.
Обдукција је прошла
без грешке, што за операцију не може да се каже.
Ћуте само они који
би имали шта да кажу паметно.
Сви остали користе
слободу говора.
Не зна се којих
доушника има више.
Редовних, или
дописних чланова.
Светло на крају
нашег тунела појео је мрак.
Није вест да су
полицајац пребио новинара, вест је да су новинар пребио полицајца.
Остајте овде!
Гладовање по белом
свету није сигурно као код нас.
Милан Р. Симић
0 коментара:
Постави коментар