ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 6. ДЕО

По налогу Гладомира Сериозног сазвана је хитна седница владе, на којој је требало да се претресу све битне ствари за нормално функционисање власти у Гладији. Било је очигледно да се нешто дешава, како је Гладомир начуо из поузданих извора, и да у великом пројекту његових научника на савладавању технологије потпуног контролисања умова маса и појединаца има осцилација које битно утичу да посао буде приведен крају у што скорије време, како је било планирано.

Уосталом, било је познато до које мере је Гладомир мрзео да се бави оваквим пословима који су га само одвлачили од забаве, али сама чињеница да је сазвао овај састанак била је довољна да свима стави до знања колико важности придаје функционисању владе у том тренутку.

Из луксузних државних аутомобила, углавном заплењених од препродаваца оружја, резаног дувана, дилера дроге и других опијата, за чијим су воланима седели готово по правилу обријаноглави возачи, излазили су министри и министарке, лица напетих до пуцања, као дечји балончићи.

Министри и министарке су пролазили поред поспаног портира у чијим су се крајевима уста киселили остаци испијене кафе од наута и сточног грашка.

Изгриженом мастиљавом оловком портир је увежбаним покретима штиклирао пролазеће чланове дипломатског кора, скенирајући узгред својим урокљивим погледом њихове торбе и торбице и само летимично прелазећи преко џепова и дубоких деколтеа дама. Жустрим кораком пролазили су поред умазаног плаката на којем је писало:

ПОЗВАНИ НА ХИТНУ СЕДНИЦУ ВЛАДЕ:

Председник владе––––––––––––––––––––––––Влада Силајџић

Социјално–––––––––– –––––––––––––––––––––––Богаљуб Штакић

Војска–––––––––––––––––––––––––––––––––––––Ратко Чутура

Правда–––––––––––––––––––––––––––––––––––––Мирка Правдић

Финансије––––––––––––––––––––––––––––––––––Немања Сиротановић

Привреда–––––––––––––––––––––––––––––––––––Радиша Радишић

Информисање––––––––––––––––––––––––––––––Раз Гласни

Економија––––––––––––––––––––––––––––––––Добрица Мудринић

Пољопривреда–––––––––––––––––––––––––––––Јагода Коњикушић

Екологија––––––––––––––––––––––––––––––––––Јабучило Цветковић

Култура––––––––––––––––––––––––––––––––––––Романа Кустосић

Наука–––––––––––––––––––––––––––––––––––––Светозар Тмушић

Просвета–––––––––––––––––––––––––––––––––––Разуменка Видић

Здравље–––––––––––––––––––––––––––––––––––Здравко Челик

Полиција––––––––––––––––––––––––––––––––––––Свемлат Лисица

Локална самоуправа––––––––––––––––––––Градимир Селић

Шумарство и водопривреда––––––––––––––Јаблан Моравчић

Вера–––––––––––––––––––––––––––––––––––––––Верко Сатанић

Секс ––––––––––––––––––––––––––––––––––––––Туцко Штовидић

Онанија и петинг–––––––––––––––––––––––––Онан Шакић

Без портфеља–––––––––––––––––––––––––––––Тугомир Јауковић

Седница је затворена за јавност,

а саопштење ће, по потреби, благовемено бити достављено медијима.

Председник Гладије

Гладомир Сериозни с.р.

– Шта је ово, конзилијум црквених великодостојника? – упита портира згужвана чистачица и трипут се прекрсти.

– Јок, влада – мирно одговори овај не прекидајући са штиклирањем.

Под кров Жутог двора у специјално за то опремљену и свеже окречену салу, под будним оком председника владе Владе Силајџића, улазили су један за другим чланови највишег државног органа, уздигнутих глава, истурених груди, као царски пингвини.

Када сви заузеше своја места, Гладомир уђе полако, у пратњи својих млатоглава, и присутне поздрави дизањем руке савијене у лакту. Сви устадоше и дубоким наклоном отпоздравише свом председнику, а онда поседаше и свако се маши своје фасцикле.

– У реду – рече Гладомир, пошто се беше удобно завалио у масивну фотељу – јесмо ли сви ту?

– Сви, сви, сви... – повикаше министри и министарке раздрагано, лупајући ногама у под, а шакама по бутинама.

– Онда можемо да почнемо – рече председник и поглед му паде на министра без портфеља који је снуждено гледао пред себе и с муком хватао ваздух, као да јеца.

– Тугомире, шта је с тобом, јеси ли ту или ниси?

– Ту сам ваше висо...господине председниче – исправи се министар Јауковић и јаукну тако тужно да се чак и безосећајном Гладомиру подиже Адамова јабучица.

– Стрпи се још мало – охрабри га председник – видећемо за тај портфељ, јебем ли га, није то разлог да се секираш, морамо сада да мислимо о много важнијим стварима, држава је у питању, разумеш?

– Разумем – рече министар без портфеља, али никаквог видљивог помака на његовом лицу није било што би потврдило искреност његових речи.

– Јел' да почнемо? – упита председник Владу Силајџића који је седео са његове десне стране и чачкао нос.

– Па, почели смо, идиоте – спремно одговори овај.

– У реду, дакле, дајем реч председнику Гладије господину Гладомиру Сериозном – званично свечаним тоном објави председник владе.

– Дакле – рече Гладомир – да одмах пређем на ствар. Познато вам је да овај и овакав свет не може да постоји без теорије завере. Сви ти : масони, илуминати, језуити, Нови светски поредак, мултинационалне корпорације, Ватикан, Пентагон и многа друга моћна или тајна удружења, већ хиљадама година покушавају да владају светом. И сад, питам ја вас, зашто би ми ту били изузетак кад имамо све предуслове да, после толико узалудног труда свих тих зевзека, најзад овладамо технологијом клонирања људи и животиња и загосподаримо светом, ми, Гладијанци? Само укратко да вас обавестим, већ недељу дана каснимо у реализацији пројекта родољуб. То је неопростиво, мада су, како су ме информисали, проблеми у људском фактору и то је оно на чему сви морамо да радимо како би се последице кашњења санирале и читав посао вратио у нормалне токове, јер време нам истиче. Претпостављам да вам је познато о чему се ради?

Ту Гладомир застаде и, као бумеранг, хитну један брзи злопопоглед по присутнима који су га слушали нетрепнице, чак и министар Јауковић.

– Без обзира на све – настави он – подсетићу вас да је у питању реализација вишегодишњег научног подухвата да направимо средство, хемикалију – простије речено, која ће људима омогућити да им буде онако како ми хоћемо да им буде. Према томе, они који буду под дејством овог средства, а сви ће бити или их неће бити, неће више имати потребе да мисле да мисле, да се секирају што се секирају, или на било који други начин да пате само зато што осећају оно што мисле да осећају. Људи, па самим тим и Гладијанци, постали су робови својих емоција, својих нерава, чак и полних органа, што им битно утиче на квалитет живота. У безброј научних опита се показало да емоције Гладијанцима само сметају да се потпуно посвете послу и љубави према својој домовини. С тим је готово и могу вам рећи да ће Гладија бити једна од првих земаља на свету која је овладала овом технологијом и која потпуно под контролом држи читаву своју популацију чинећи јој живот до те мере угодним до које, мислим мере, наши стручњаци мисле да је то потребно. Стотине, па и хиљаде дечака и девојчица, мада без родитеља, укључене су добровољно у овај посао, и могу вам рећи да већ сада имамо прву генерацију праве војске послушника који су спремни на све што им се каже.

Суштина је у томе да и ми, као и све друге мистериозне организације, херметичке и алхемичарске, сакријемо своје тајне од свих, осим од напредних и мудрих или изабраних. Кад то кажем, мислим на вас, нормално, то вам је ваљда јасно. Дакле, ми ћемо од сада па надаље, као и ови о којима сам говорио, да се окористимо њиховом тактиком, да се послужимо лажним објашњењима и погрешним тумачењима својих симбола да бисмо обманули оне који то заслужују, да од њих сакријемо истину која се назива родољуб и да их удаљимо од ње. Ми ћемо бити ти који ће успоставити равнотежу и бити владари над владарима света, а не тамо неки масони, језуити, алхемичари и парапсихолози. Али, хајде да видимо на једном примеру како би то требало да изгледа.

Гладомир руком даде знак једном од својих пратилаца који пуцну прстима, дебелим као виршле од соје, и истог момента се отворише масивна храстова врата кроз која уђоше једна раскошна црнка у кожној одећи и дечкић којег је она водила на узици, као кућног љубимца.

На тепиху боје рударског испљувка, ту и тамо прогореном баченим опушцима, жена и дете заузеше места, тако да су сви присутни лепо могли да их виде.

– Покажи нам шта зна тај...тај... – поче Гладомир обраћајући се дресерки будућих послушника.

– Огледни узорак, господине председниче – допуни га жена и окрену се према свом пратиоцу који је тупо бленуо у лица министара, без икакве видљиве емоције у полусклопљеним очима. Жена му спусти панталоне, увежбаним дресерским покретом га преломи у струку као калемарску бритву, а онда га жестоко распали каишем по голој задњици. Дете се и не помери, чак не трепну. Поглед му се за тренутак задржа међу ногама министарке пољопривреде Јагоде Коњикушић, али само зато што му је пажњу скренула једна мува која се беше упутила баш у правцу Јагодине петељке. И кад се мува изгуби, дете свој равнодушни поглед обори испред себе и остаде тако да стоји.

– Да ли тај огладнели узорак...? – јави се за реч министар здравља Здравко Челик, болесно амбициозни тип као калај светлуцајућег погледа.

– Огледни узорак – исправи га дресерка – огледни, господине министре.

– У реду, да ли тај огледни узорак, мислим да ли се храни и како то чини?

– Ево овако – рече жена и двапут својим кажипрстом дотаче наслон једне столице пресвучене скајом.

Дечко мирно приђе и загризе зубима скај, откиде једно парче и поче да га жваће.

Просторијом се разлеже аплауз присутних, а зачу се и једно „браво“ за које није могло да се утврди ко га је одаслао у етар. Само су припадници обезбеђења мирно, без икаквог узбуђења пратили дешавања на импровизованој сцени.

– Фуј то! – рече дресерка блистајући од неописивог задовољства.

Дете мирно испљуну комад скаја и загледа се у врхове својих беспрекорно чистих каљача.

– Па то је феноменално – рече министар одбране Рајко Чутура – па то је тако моћно да сам ја просто фасциниран. Па ми са таквом војском и таквом војном доктрином има да стигнемо до Индонезије.

– Докле да стигнемо? – врисну Гладомир.

– Ма то ја онако, сликовито – рече Чутура.

–А што да не, можемо да стигнемо тамо где проценимо да треба да стигнемо – рече Гладомир и министри то сложно поздравише аплаузом.

– У реду је, можете да идете – рече Гладомир жени и она дигнуте главе и истурених груди пође ка вратима, а дете послушно за њом.

– Ето, то би, отприлике, било нешто од онога на чему се ради. Пројекат је, као што сам рекао, у завршној фази и само је питање дана када ће ући у масовну примену. Надам се да не морам вама да говорим да је читава операција строго чувана тајна и да о овоме никоме ништа не говорите. У супротном...

Министарке и министри послушно климнуше главама.

– Господине председниче – јави се министар информисања Раз Гласни – да ли..?

– Ништа, рекао сам, кад буде време све ће ти се рећи само, а до тада ни речи, јасно?

– Јасно! – рече Раз Гласни тихо.

– Е, а сад да видимо, како стоје ствари, идемо редом – рече Гладомир и погледа министра екологије Јабучила Цветковића који му је био најближи. Овај се накашља, суво, као да је прогутао перушку младе гуске.

– Пре свега, морам да кажем да ситуација није ни мало сјајна, мислим глобално – рече министар и погледа Гладомира који потврдно климну главом. – А све оно што је глобално – настави Јабучило – значи да се тиче свих оних који живе на овој планети.

Дакле, познато је наше мишљење и наш став према храни која се данас у читавом свету користи за исхрану сиротиње. То се, пре свега, односи на паштете, паризере и на виршле, производе који се свуда на сличан начин добијају од отпадака животиња у индустрији прераде меса. Месна индустрија све изнутрице, кожу, нокте, папке, црева, жиле, сало, масноће, кости, лигаменте, и сво оно мање квалитетно месо животиња, фино самеље до непрепознавања, дода поврће, соју и зачине, плус конзервансе и стабилизаторе, и упакује то као укусну намирницу звану паштета, паризер и виршла. Осим вештачких адитива у таквој храни је и гомила соли која се ставља у прерађевине да би се исте одржале од брзог кварења, што додатно поскупљује добијање коначног производа.

То даље значи да је то довољан разлог да ми са тим не морамо да имамо никакве везе, да не прихватимо ту нову технологију, пошто наша земља још нема статус неког великог загађивача. Напротив, Гладија је земља која је достигла највише домете у очувању животне средине. Овде има и ракова, и пастрмки, и морских звезда, овде успевају смокве и мандарине, овде, мислим код нас, нема никаквих отрова, чак је и људски измет до те мере хемијски и билошки исправан да поново може да се користи.

– За шта да се користи? – упита председник заинтерсовано.

– Па за исхрану – одговори мирно министар и настави – Међутим, наш животни простор трују други. Свима је већ јасно да ће голи живот овде ускоро бити немогућ и због тога је влада одлучила да вам предложи да се направи барка.

– Каква барка, мудоња? – замишљено га гледајући упита Гладомир.

– Не, не барка, односно, идеја је да се направи брод, васионски брод или, боље речено, сателит којим би у случају нужде министри са вама заједно могли да напусте ову планету...

– А ми, мислим министарке – јави се Мирка Правдић.

– Па, подразумева се, и ви – одговори Јабучило просто цветајући од необјашњивог задовољства самим собом.

– А, ти мислиш нешто као Нојева барка, само модерна варијанта, бржа од светлости...– упита председник.

Јабучило потврдно климну главом:

– Заправо, наша идеја је...

– Доста! Зар да будем Ноје, скелеџија ја, будући владар света и господар вештачке интелигенције? – зачуди се први човек Гладије. – Никад! Никад! Довољно ми је моје атомско склониште, хоћу да останем са својим народом, шта год да ови манијаци смисле и какве год гадости да пусте из својих лабораторија и злочиначких мозгова.

– Али, планета је већ у говнима до гуше...– рече министар.

– Ко о чему, ти о говнима. Те, говна до гуше, те говна за исхрану. Мада, знам, у праву си потпуно, у говнима смо до гуше – одсечно рече Гладомир.

– Али, сида, трипер, сарс, птичји грип, свињски грип, организовани криминал, дрога, живо робље, трафикинг, транзиција, корупција, депресија, одсустсво свих моралних и етичких норми...наброја министар само неке од проблема са којима се модеран свет свакодневно, а нарочито ноћу, сусреће.

– То се нас не тиче, о томе нека брину Кинези, Амери и Руси, ово је Гладија – рече Гладомир самоуверено и тресну ципелом по столу – биће онако како ја кажем и тачка! Јебе ми се за птичји грип, јебе ми се за трипер, ове гамади и онако има превише, то треба скресати на разумну меру, али то није наш посао, нека то раде они којима највише гори под ногама, јел јасно?

Гладомир подиже пепељару исклесану од камена за кисељење купуса, која је стајала испред њега и погледа по присутнима чекајући ко ће први да се успротиви његовом мишљењу.

Министри и министарке послушно климнуше главама, само је Тугомир Јауковић био у дилеми да ли да још једном тужно јаукне, а онда се угризе за језик и образи му попримише боју труле банане. Недалеко од њега седео је Онан Шакић, до браде завучен испод стола док му се десно раме тресло као да има Паркинсонову болест. Тугомир га погледа презриво и уздржа се од јаука.

– Даље, ти! – рече Гладомир и показа брадом на министра за борачка и инвалидска питања - Богаљуба Штакића.

– Све је под контролом, председниче, мислим, нема неких момената који би битно нарушавали стандард грађана и утицали на социјалну карту. Штавише, број инвалида је све мањи, тако да ћемо штапова, штака и инвалидских колица ускоро имати и више него што нам је потребно. Вештачке вилице и наочаре нико више не тражи, а вештачке кукове и не сањају. Социјално осигурање смо укинули пошто је већина грађана показала много веће интересовање за врачеве, врачаре, фитотерапију и купање у лековитом блату, а има и оних који прибегавају кристалима, магнетима, чајевима, иглама и другим приручним средствима. Углавном, могло би се рећи да је, све у свему, стање нације добро, већ самим тим што нас још увек има.

Гладомир климну главом потврдно.

– Ти – рече и показа на министра здравља Здравка Челика – да чујем.

– Потпуно се слажем са овим што рече колега Штакић, ја скоро да немам шта ни да додам, а ни да одузмем...

– Без тих отрцаних општих места, фраза и поштапалица – прекиде га Гладомир.

–... ситуација у глобалу није лоша. Имајући у виду средства којима располажемо, здравство нам је на здравим темељима. Оно на шта морам да укажем јесте чињеница да се народ нешто заинатио, па би све за џабе, народ не капира да је ово капитализм и да нема џабе...

– Ни код бабе – добаци министарка културе Романа Кустосић.

– Опет, опет и опет – упаде поново Гладомир – па докле да вам говорим да морамо да прекинемо са том праксом да користимо те овештале, преживеле и накарадне упадице које ни мало нису у духу новог времема. Господо, а то се посебно на вас односи Кустосићка, ми морамо да радимо на томе да осмислимо нов језик – гладијански, да прионемо на стварање новоговора, једне моћне, рекао бих орвеловске творевине, која би на најбољи могући начин изражавала све битне карактеристике Гладије као јединствене правне творевине на кугли земаљској. Но, о томе ћемо други пут, да чујем, рече он и поново усмери свој знатижељни поглед ка Челику, који то спремно дочека, већ прекаљен у многим сличним вербалним дуелима са својим политичким шефом.

– Ни код бабе – понови Челик.

– Без добацивања – рече Влада Силајџић – какве бабе и жабе, какви бакрачи, овде се ради о озбиљним стварима.

– Но, даље, даље, даље... – нервозно је понављао Гладомир.

– Генерал Свемлат Лисица – скочи министар унутрашњих послова као ошинут Гладомировим погледом.

– Да чујем тебе – рече Гладомир и јави се на телефон који му беше зазвонио у џепу. – Хајде, хајде, пожури, зову ме на пријем у Америчку амбасаду – додаде дајући министру знак руком да може да настави.

– Господине председниче, искрено речено, и поред тога што се чини да је народ миран, сви наши показатељи говоре да Гладијанци уопште нису мирни, бар не довољно, и да се све време нешто догађа што указује да још има оних, нарочито у провинцији, који спремају некакве револуције, који побуњују народ и траже вашу смену, који се боре за демократију и...

– Па који курац ви радите, што не бијете ту багру, што не хапсите, стрељате...?

– Не можемо све да их пострељамо и позатварамо, шта ћемо онда да радимо без народа? – упита Свемлат.

– Јел све млатите? – упита Гладомир.

– Све млатимо – одговори Свемлат, али увек има оних који се буне.

– Није добро што се буне, али неће нии то дуго. А знате ли који су то, мислим јел’ имате евиденцију?

– Господине председниче, знамо ко кога, да извините – јебе, ко шта ради, говори, ко где прдне, знамо све што је могуће о сваком знати и све држимо под контролом, али због јавности, знате..

– Шта треба да знам?

– Не можемо све да их, знате...?

– Шта треба да знам? – истим тоном и подизањем обрве као мртве калифорнијске глисте понови председник.

– Да их скењамо, мислим потпуно ућуткамо. Има ту и оних интел...интел….ектуалаца – застао је на тренутак тражећи одговарајући наставак компликоване речи која му се ваљала у устима као гњила оскоруша, а коју је толико мрзео да је избегавао и да је изговори кад год је то било могуће. Знао је он добро како се у Гладији стиже до диплома и да су сви они који су нешто знали давно то своје знање уновчили далеко изван граница своје домовине.

– Мислиш, интелектуалаца. Е, они су зајебани – добаци му Разуменка Видић која је одмах приметила, гледајући га пажљивио кроз полусклопљене, а полуотворене капке, да се овај налази у незавидној ситуацији.

– Мислим, да, а њих не можемо тек тако.

– Море, њих треба тек тако, а не оне функционално неписмене јаднике који не знају ни како се зову. Него, да чујем.

– У Гладову постоји неки Лабуд Чичак. Тај је тамо познати новинар, писац и борац за демократију.

– Ма немој – рече Гладомир подругљиво – борац! За демократију? Лабуд Чичак! Па, зар се тај још није смирио, мудо му јебем лабудово?

– Није, већ данима окупља народ и говори како би овај режим требало променити, како је ово најгора од свих земаља и како сте ви један, један...

– Добро, даље.

– Један кретен, а све то говори и преко телевизије и пише по новинама.

– Преко телевизије? Да сам ја педер? – зграну се Гладомир и погледом прострели министра за информисање Раза Гласног.

– Кретен? – исправи га Свемлат Лисица.

– У реду, кретен. Гукни – рече Гладомир гледајући и даље Раза Гласног.

– Гу – гукну министар.

– Немој да ме зајебаваш, него реци, о чему се овде ради?

– О чему год да се ради, више неће – рече Раз Гласни нешто јачим шапатом.

– Дакле.... – рече Гладомир гледајући још упитније Раза Гласног.

– Дакле, имамо сазнање да је Лабудова швалерка у Гладограду и да би ускоро требало да се породи.

– Имате сазнање – зграну се председавајући – како имате сазнање, па зар то није део операције која је осмишљена у мом кабинету и која је до појединости морала да буде надгледана и спроведена до краја?

– У ствари, да – сложи се Гласни.

– Да, па? – подсмешљиво се избечи Сериозни.

– Као што већ знате, идеја је да се то дете, које је Лабуд направио, специјалним, могао бих чак рећи драстичним, третманом „родољубом“ доведе у стање једног од највећих гладијских послушника, чиме бисмо, пре свега, понизили нашег противника, а истовремено обавили завршну фазу експеримента чији су нам крајњи резултати још увек непознати. Укратко, све би могло да се заврши смрћу огледног узорка, а постоји могућност, ако све пође како очекујемо, да се та потпуно зомбирана жива материја извргне у своју супротност, што значи да бисмо могли да имамо једног од највећих монструма које је Гладија икада видела.

– То, то је оно што нам је потребно.У реду, даље – рече Гладомир пропустивши да региструје цинични сев под министровим капцима.

****

Богаљуб Штакић, министар за инвалидска и борачка питања, устаде полако грицкајући доњу, прилично отромбољену усну, а онда некако театрално одложи своју лакирану штаку боје предолујног неба или, боље речено, боје гладијске заставе избледеле на ружи ветрова која се расцветавала над овом несрећном земљом, као Божја казна. На врху штаке, као на старинским, а и нешто модернијим, гуслама беше урезана глава насмејаног Гладомира Сериозног.

– Поштоване колеге. Можда вама није познато, или о томе нисте ни размишљали, али све оно што се дешава између двоје људи, углавном заувек остаје тајна за коју само они знају, мада свако из свог угла и у складу са својом психологијом и интересом. Ретко ко се усуди да о тим најинтимнијим стварима проговори, јер би на тај начин разоткрио и онај део своје личности који није за јавну употребу и који, у народу обично не наилази на одобравање, већ више изазива неверицу.

Исто тако, све оно крупно, сва она епохална достигнућа до којих су поједини људи стигли, савим оправдано остају скривена, све тајне које су битне за успех у животу, ако постоје, нико тек тако не открива, оне увек остају далеко од погледа и сазнања широког аудиторијума који можемо назвати и човечанством.

Дакле, ми живимо у животу који само наслућујемо, само опипавамо, а све оно што је битно далеко је од наше моћи сазнања и остаје нам само да претпостављамо шта се догађа изван простора који је доступан нашим чулима.

– Сјајно, рече Гладомир. Уопште се нисам сетио да размишљам на тај начин. Даље, молим те, даље.

– Да, као што рекох, имајући то у виду, могло би се закључити да живимо у једном свету који иде својим током, али у којем ништа није онако како се чини да јесте. Заправо, право лице нашег света је негде далеко изван нашег досега опажања. Овај револуционарни напредак у схватању суштине функционисања људске заједнице довео нас је дотле да савим другачије приступамо људима за које претпостављамо да би могли бити опасни по функционисање наше државе.

Нама је познато да су такви и слични људи одувек своја сазнања користили да се удружују у разне тајне организације које су радиле на томе да преузму власт у појединим државама или у целокупном свету. Ми то нећемо дозволити и предузећемо све како бисмо имали увид шта ко мисли и какве су му намере. У складу с тим је и пројекат под радним насловом родољуб на којем се, како је председник рекао, здушно ради.

Оно што је најбитније јесте да се више никоме не сме дозволити ни у једном једином тренутку да мисли како мисли својом главом, нити се сме било коме дозволити да у доколици има толико времена да би могао да смишља којекакве гадости које су против државе. Дакле, сви морамо бити ангажовани на томе да наши поданици, бар они који преживе све ово, буду максимално ангажовани како не би имали времена да мисле јер, како рече један велики мудрац “ И Бог се насмејао кад је видео човека да мисли”. А ми смо овде свима дозволили да мисле и, што је још горе, да то што смисле после могу и да реализују убеђени да је Гладија са својим председником нешто са чим могу да се спрдају, да је ово некаква зајебанција, а не озбиљна држава која има сопствени начин дипломатије и комуницирања са сопственим поданицима и светом који је окружује. Можда то на моменте изгледа комичо, неозбиљно, а можда чак и извештачено, међутим, оно што је најбитније јесте да ће ускоро доћи дан када ће се сви жестоко замислити над тим како су нас ниско држали. Ето, толико.

– Браво мајсторе – рече Гладомир. – Хајде још ти па морам да идем да се видим са овом америчком упишуљом, или би било боље да пошаљем тајног агента Окера Љубичића, па нека се он зајебава са њом, а? – додаде обраћајући се министру за секс Туцку Штовидићу.

– Аха – одговори овај и не трепнувши. Гладомир климну главом ошишаном горостасу који је стајао поред врата, а онда се загледа у младеж на министровом образу који је необично подсећао на територију Гладије у уџбеницима основаца.

Министар Туцко Штовидић је био скрушени кратковиди човечуљак пепељасте коже на згужваном лицу смештеном испод сјајне ћеле коју тек ту и тамо беше прошарала нека болесно сива уковрџена длачица. Жеља за сексом код њега је у тим годинама била до те мере изражена да он једноставно није ни размишљао о другим стварима, а чак и кад би му се десило да му се мисли удаље од ове теме увек су на неки фројдовски начин остајале с њом у вези. Чак и у порцији помфрита Туцко је знао да види трагове белог прања или девичанске крви. Био је то идеал којем је придавао толики значај да је он за њега превазилазио границе овоземаљских осећања и постајао нешто равно рођењу, смрти, односно нечему што се само једном у животу дешава и чему је тај исти живот једном и заувек дат и одређен. Помисао на голо женско тело, на оно најтајанственије место на свету скривено од погледа троуглом свиленкастих длачица, или без њега, што је за Туцка представљало задивљујућу коинциденцију са египатским пирамидама, због чега је у његовој свести постојало убеђење да све тајне морају на неки начин бити обележене баш том геометријском сликом, доводила га је до грозничавог грча, до оне математичарске задивљености непознаницама пред којом човек остаје збуњен и немоћан да одгонетне и изрази дубину својих осећања. Реалан свет за њега није постојао, а маштање, којем је био склон, давало је свим тим појавама такве димензије у којима се он потпуно губио не успевајући нити да их докучи, нити да нађе своје право место у њима. Како је живео углавном у свету своје маште тако ни телесно за њега готово да није ни постојало, све се сводило на духовно, платонско, заправо на оно што је он доживљавао размишљајући о стварима које су другима биле сасвим доступне, нормалне и до те мере уобичајене да на њих нису ни обраћали пажњу. Сама помисао на тако близак контакт са другим бићем, па још и спајање путем полних органа за њега је представљало нешто најузбудљивије, нешто због чега се, како је веровао, живи.

Покушавајући касније да проникне у суштину тако дубоког осећања према свему што је везано за секс, и то у годинама када је први прави сексуални доживљај од њега био врло далеко, толико да о њему, као о нечему што се ко зна када догодило, ако се уопште и догодило, није вредело ни размишљати, чинило му се да је то била она тајанственост која је све то обавијала и која га је терала да све што га је интерсовало сам у својој машти осмисли и да му да оне контуре до којих је у тим тренуцима успевао да дође. А оне су биле такве да је секс за њега постао оно због чега и за шта је живео и кроз шта је све покушавао да сагледа, искључиво теоретски.

Јебати, како је говорио, јер Туцко је инсистирао на томе да се ствари и радње називају својим правим именима, за њега је била мисао са којом је започињао дан и којом се он свршавао, али далеко од оне гомили примерене мисли која овај свети чин своди на најбаналније самопотврђивање или акт који за циљ има краткотрајно задовољство.

Јебати, како је говорио, за њега је значило доживети све оно о чему је у годинама адолесценције размишљао и што се забележено негде у корама сва три дела мозга при сваком сексуалном чину појављивало као најпријатније осећање испуњених очекивања и потврда њихове исправности. Тим пре што се његова размишљања у том периоду још нису кретала око неке конкретне женске особе која би у његовој фикцији постала објекат за испољавање сексуалне страсти. Сам појам сексуалног општења, сама помисао на сексуалне органе који се спајају, за њега је било до религиозног фанатизма доведено осмишљавање појмова да му се он на тај начин и посвећивао. Он је, просто речено, у својој машти, био прави сексуални манијак, педофил, бабојебац и некрофил у једном једином бићу за које се једино није могло рећи да је људско. Ипак, имао је репутацију великог стручњака из ове области.

– Поштовани председниче, за разлику од својих колега морам да кажем да, када је секс у питању, ситуација у Гладији није ни мало добра. Заправо, ситуација је до те мере лоша да све то постаје јебено драматично.

– Ма немој – зачуди се Гладомир– а шта ту има да буде драматично, да чујем, само брзо?

– Овако, после година, па и деценија уздржавања од секса по правилима која су била уведена, односно наслеђена од предака, и која су жене третирала као сексуалне објекте који само служе за задовољење потреба мушке популације, то је напрасно превазиђено и Гладијанке су почеле сексуално да опште по новим принципима. То значи како су, коначно, постале свесне своје сексуалности, својих природних потреба, али и чињенице да су оне те које на свет доносе мале, живе Гладијанце и да једино оне имају право да одлучују о томе када ће, да ли ће и са ким да воде љубав, односно да се јебу.

У свему томе те, рекло би се, просветљене, распомамљене жене, свесне своје нагле еманципације, постале су до те мере нападне да су почеле да личе на побеснеле фурије од којих се несрећним Гладијанцима диже само коса на глави. И што је потражња за њима, мислим мушкарцима, већа, утолико је и њихово присуство на јавним местима све незнатније. Све то ствара напету ситуацију, и уместо масовног сексуалног општења у којем се не зна ко кога, да извините јебе, где и зашто, у којем све пршти од ослобођене енергије и сексуалних крикова, дошло се до појаве да је љубавни чин постао нешто налик казни, па и горе од тога, нешто што је почело да ужасава већи део сексуално здравог и способног мушког становништва. То је довело до све масовније појаве такозваних поносних Гладијанаца који парадирају градовима тражећи да се њихова права изједначе са правима оних који себе, или се, сматрају нормалнима.

– И, шта предлажеш? – упита председник.

– Ништа, не видим решење, чак мислим да смо, и поред свих настојања да ову пошаст спречимо, сасвим немоћни и сва моја очекивања су упрта у ефекте са малопре поменутим препаратом дргољубом који нам је једини спас.

– Да, родољубом, будало – исправи га Гладомир – тако сам мислио. Да чујем још тебе и доста – додаде он и погледа министра за локалну самоуправу.

Градимир Селић, дебељушкасти човечуљк киселкасто водњикавих очију, којег су због честог оракијавања звали Буренце, прочисти грло кашљуцајући дискретно у лако стиснуту шаку женски танких и прозирних прстића. Заправо, читав тај кожни омотач који је покривао његово смушено лоптасто телашце био је налик скрами над кришкама сира потопљених у воду, што је читавој његовој појави давало неки загонетни и тајанствени шарм недокучивости.

– Као што је свима познато, поред провинције, наравно, у којој је живот, слободно могу рећи, огаван, као и у свим другим државама, постоји главни град, у овом случају Гладоград у којем је све другачије – изговори у једном даху министар Селић, погледа по присутнима са нагласком на председника, а онда настави нешто дубљим и самоуверенијим гласом.

– То је главни град у који се незадрживо слива сав онај шљам из провинције, сви они никоговићи и паразити који су знали како да уновче своју послушност, који су свесно или несвесно радећи за Гладомирову, то јест Вашу, безбедност успели да стекну тај повлашћени положај да могу да се настане у главном граду. Тако је Гладоград постао Гладија у малом, а све остало не вреди ни пола пичке хладне воде, како кажу неки опозициони политичари. Гладоград има све, а све осим њега нема ништа. Бивши провинцијалци, сељаци, радници и сви остали који су успели да се домогну престонице, нагло су мењали своје навике, па су постајали дарежљивији и улагали су у град свесни да улажу у своју садашњост и будућност и будућност своје деце.

– Потпуно си у праву, мада не видим шта је ту спорно. Није то само проблем Гладије и Гладограда, већ, слободно би се могло рећи, свих транзиционих држава. Али, хајде да чујем, настави – рече Гладомир и поново нестрпљиво погледа на сат.

– Мутавим Гладијанцима се узима од уста да би се Гладоград градио, а они као да на то пристају, свесни чињенице да живе у свету у којем важе нека сасвим друга правила од оних којима су их учили као мале мамлазе. Ово је свет без милости, свет у којем најгори најбоље пролазе, или се бар тако чини, свет у којем никакве вредности не постоје, осим новца који није могуће на други начин зарадити, него неком од нечасних радњи, али само уз сарадњу са Вашом администрацијом и организованим криминалцима, а све је у складу са дугорочном стратегијом коју је ова иста влада на челу са нашим председником, одредила и усвојила. Ја то тако видим, и мислим да је у потпуности остварено оно што смо хтели, а уколико је потребно да било шта мењамо, ви реците.

– Не, ништа ја ту не бих мењао, бар за сада – рече Гладомир и устаде. – То је то, за данас. А сада, заврните рукаве и...знате већ – додаде он и у пратњи својих млатоглава пође да напусти салу за састанке.

– И још нешто, заборавио сам – рече Гладомир заставши за тренутак у раму излазних врата, на шта се сви укочише и зауставише дах. – Добрице, ти ћеш да преузмеш све у вези са тим Лабудом и његовим копилчетом. Он мора да буде ућуткан, а дете...договорили смо се већ. Знаш ти добро зашто баш ти, а не неко други. Направи тим, осмисли план активности и сви на своје задатке!

– Сви, сви, сви… – прихватише министри и министарке, лупкајући се шакама по грудима и дебелом месу.

Само је министар Добрица Мудринић стајао, блед као козји репић и отворених уста гледао у председника.

Када је дошао себи, жмирну неколико пута као преплашени ћук, накашља се и рече:

– Не могу ја то, господине председниче, зашто ја, не могу…Лабуд ми је најбољи друг из детињства….заједно смо....– поче Добрица и ућута.

Нико га није чуо јер сви већ беху напустили салу. Добрица се окрену, погледа урамљени Гладомиров портрет у маслиновом уљу на свеже окреченом зиду и зашкрипа зубима, а у угловима очију засијаше му сузе, крупне и тешке као вода за атомске бомбе.

– Е, па, нећу – рече одсечно и самоуверено и одлучним се кораком овај добри и мудри човечуљак упути ка излазу. Портир, који га никад није видео у таквом стању, одгризе врх оловке и прогута га као неког осредњег опнокрилца чије телашце само на тренутак закрцка под крњетцима његових зуба црних као свеж овчји брабоњак.