ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 7. ДЕО

– Мућак – рече министар економије Добрица Мудринић – бришући руке о кецељу са љубичастим палмицама које беху разбацане по бледозеленој подлози. Био је силно потиштен и опхрван тешким мислима. Никако му није излазило из главе то да је баш њему додељен задатак да од Лабудовог још нерођеног детета направи заморче на којем је требало да се испита по људски разум погубно дејство највеће дозе родољуба на којем се већ увелико радило у Институту др Хуга Боша, бившег нацистичког научника и зликовца.

– Опет? упита његова жена не дижући поглед са тринаесте стране часописа за жене на којој се, у свој својој наготи, главом и пимпеком, беше разбашкарио главни јунак филма "Шта ће пужевима кућице".

– Опет, али овога пута неће моћи, не пристајем, па нек буде шта буде.

– У чему је проблем? – допре до његових ушију, великих као седишта за бицикл, незаинтересовано питање животне сапутнице.

– У Лабуду – одговорио је механички и поново се предаде својим црним мислима тумарајући сомнабулно од судопере до стола и натраг.

– Лабудово јаје је мућак? – рече његова супруга.

– Не, не лабудово, откуд нама лабудова јаја у овој невиђеној светској кризи? Ово обично, гладијско кокошје јаје – одговорио је преко воље.

– Опет? – опет се огласи она.

– Аха, опет – потврди он и дрхтавом руком дохвати средње од три преостала јајета. Пажљиво га тресну о ивицу тигања и на лицу му се истог момента појави израз благог разочарања помешаног са немоћним бесом.

– Све је ово због јебене транзиције – рече Добрица.

– Опет мућак? – упита она својим од пушења прозуклим гласом не дижући поглед са четрнаесте стране преко које се беше опружио велики наслов "Како брзо и лако до оргазма без икаквих помагала".

– Опет – опет потврди он бришући руке о кецељу са љубичастим палмицама које беху разбацане по бледозеленој подлози .

Она одгурну новине које падоше на под и погледа га са нескривеном прождрљивошћу у којој беше неке злокобне претње.

– Дођи! – заповеди жена својим предебелим гласом увијеним у никотин и кафени талог.

– Али, овога пута нема ништа од тога, овога пута Добрица Мудринић игра своју игру, по својим правилима – говорио је он, некако више за себе.

– Не сери, дођи и узми ме! – пресече га милозвучни гласић његове жене, који као да је долазио из доњег трбуха или танког црева.

– А? – упита он збуњено испуштајући крај кецеље који паде на његова колена која почеше благо да се тресу.

– Дођи, дођи кресни ме, мили мој Добричице, пиленце моје мудро... – рече она трљајући се са обе руке између раширених ногу преко беличастих замодрелих гаћица са ружичастом чипком.

–А јаја? – упита он гледајући уплашено њене дебеле, неговане прсте како ослобађају тело чипканих гаћица гурајући их наниже преко храпаве задњице боје ископаних мамутових кљова и дугих избријаних ногу све до ножних прстију који их прихватише и одбацише далеко од себе.

"Змија свлачи своју јебену кошуљицу", прође му кроз главу и он осети како му се срце трансформише у лоптицу леда. Нека хладна течност поче да му струји кроз вене, што за само неколико секунди изазва благу парализу због чега му се доња вилица мало опусти, а руке падоше са обе стране кецеље са љубичастим палмицама.

– Ма, пусти јаја, дођи, дођи – дахтала је бештија, а њен средњи прст био је дубоко завучен у оно брадато чудовиште чије је свако појављивање њега испуњавало језом и ужасом. Дисала је тешко. Очи јој беху пресвучене неком млечно–стакластом завесом кроз коју су се једва назирале њене раширене, ужарене зенице у којима беше осликана његова скврчена и делимично већ шлогирана фигура.

Прилазио је полако троседу корацима какви се обично праве када се иде ка шалтеру за уплату потрошене струје, или у горој варијанти – ка вешалима. Изуо је мекане кинеске папуче са плавом кићанком на којима је на кинеском писало “Сваки дан је празник” затворио је очи и дубоко удахнувши ваздух осети се делимично спремним да се попут Емпедокла баци у тај вулкан који се у виду његове жене уздизао са плишане површине сивкастог лежаја. Распаљена Етна му потпуно стрже кецељу са колена и љубичасте палмице се расуше по његовим босим ногама заголицавши га до суза. Пошто обнажи своје ненахрањено тело, Емпедокле леже крај ње не усуђујући се да спусти поглед ка оном месту где још увек беше забоден њен средњи прст распаљујући је до највишег стадијума транзиционе сексуалне пожуде. Етна коначно извуче прст из себе и истом руком обухвати његов сићушни промрзли удић који јој се учини још мањим под прстима добро натопљеним слузавом лавом која је мирисала на ископано мачје гованце.

– Хајде, шта ти је, шта се каниш? – рече она нестрпљиво догоревајући на ломачи неутољиве страсти. Он је ћутао гледајући с гађењем бедни висуљак ухваћен попут безопасног инсекта пуначком женском руком из које је вирила само његова клонула смежурана главица, попут презреле смоквице. Њени прсти повукоше кожицу увис која попут мртвачког покрова прекри флегматичног ћелавка и положише га преко згужване мудне кесе. У соби је владала гробна тишина.

– Мућак – рече она гледајући тужно у плафон за који се беху залепиле две неидентификоване летеће бубе.

– Опет – сложи се он са дуплом дозом самопрекора у гласу. Авиони, све је то због авиона, бомбе, рат, тар, татататататат, говорио је он неповезано.

– Па? – одсече министарка милујући руком свој влажни дрхтави кратер обрастао сребрнастим коврџавим растињем.

Он невољно устаде и клекну на под. Она се помери до ивице троседа и његова глава се изгуби међу њеним размакнутим бутинама. Прелазио је језиком преко топле слузокоже са осећањем да љуби кувану краставу жабу коју су деца распорила употребљеним жилетом. Она је јечала од задовољства чупајући ретке праменове његове од бриге прерано оседеле косе и стискајући га уз себе као да жели да га прогута оним својим безубим отвором у који се беше увукао његов осушени ратнички језик. Он је покушавао да удахне ваздух којег му је све више недостајало. Пред очима су му играле љубичасте палмице, невидљиви авиони и пејзажи изровани кратерима џиновских НАТО бомби. Чуо је плач силованих жена и остављене деце на бледозеленој подлози његове кецеље. Последњом снагом успео је да направи још неколико покрета језиком у тренутку када се она огласи урликом од којег га проже самртничка језа.

– Куроје, скотино, никада…ника…да – закркља Добрица и његов глас се заувек изгуби негде на трусним пропланцима кржљаво пошумљеног брежуљка његове рођене жене.

Када стисак њених бутина попусти, министрова глава се провуче између њих и тупо тресну о под. Она скочи и поглед јој се срете са његовим угашеним очима у чијим су зеницама бледеле љубичасте палмице разбацане по државној застави која се вијорила на транзиционом небу његове домовине. Мудри поглед доброг човека беше испуњен презиром и непристајањем, можда први пут у животу, или у смрти, боље речено.