Слободан Р. Мартиновић: ПУНОЛЕТСТВО

Слободан Р. Мартиновић

ПУНОЛЕТСТВО (ДРАМОЛЕТ; ПРЕПОРУЧЕНО ЗА ИЗВОЂЕЊЕ НА ПРИРЕДБИ ЗА ДАН ШКОЛЕ)

(На сцени су, један наспрам другог, два канцеларијска стола – један министарски и један примерен функцији директора школе – раскошнији од министарског; између столова је провидна преграда од плексигласа, ради безбедности глумаца. За столовима седе министар и директор школе; министар пије виски и пуши, а директор само пуши. (Напомена: у представи треба користити електронске цигарете, виски може да буде и прави, а може се заменити и домаћом ракијом, по жељи глумца који глуми министра). Тече телефонски разговор.)

Директор (Љубазно): „Добро јутро, господине министре.“

Министар (Пристојно, али с примесом досаде): „Добро јутро. Изволите, господине директоре.“

Директор (С поносом): „Ви сте сигурно чули да сам ја од своје школе створио елитну школу “

Министар: „Нешто сам начуо; чини ми се да је то неко поменуо на коктелу поводом доделе Нобелове награде за метафизику. Вероватно се јављате зато што постоји неки проблем. Мада од Вас никад досад нисам чуо да у Вашој школи постоји било какав проблем, све је идеално.“

Директор: „То је истина, ми ћемо бити и прва школа у свету која ће, упркос овој такозваној пандемији, почети да ради нормално, са запосленима и децом или без њих. Ипак, како да Вам кажем, имам једну молбу.“

Министар: „Изволите.“

Директор: „Знате ову ситуацију с короном; све је теже, неки тврде; па све те мере, потпуно непотребне, по мом стручном мишљењу; да не дужим, мени је потребна дозвола за прославу пунолетства.“

Министар (Зачуђено.): „Извините?!“

Директор: „А, да, нисам био довољно јасан; ја сам, знате, тачно 18 година на функцији директора па бих желео да то скромно обележим са својим запосленима (онима који су још здрави, болеснима ћу послати жељу за оздрављење и парче торте); поред запослених, зваћу и уважене госте; и Ви сте позвани; биће то у школи, ништа спектакуларно; не више од двеста званица и само један оркестар; биће и трбушни плес, без контакта, наравно; новац је обезбеђен од једног пројекта.“

Министар: „Али, господине директоре, према мојим подацима, у вашој школи је све више наставника, посебно међу учитељицама, који падају од короне. Не мислите ли да није време за славље? Најзад, на страну и последице по здравље, оне се могу и занемарити, али тиме бисте нашкодили и угледу нас који смо Вас поставили.“

Директор: „Јесте, падају, али ја их одмах заменим; и то млађима, спремнијима за хватање укоштац с том измишљеном пандемијом; настава не трпи.“

Министар: „Обавештен сам да и те млађе замене падају...“

Директор (Упада му у реч, у жељи да објасни ствар): „И то је тачно, али искључиво на бази добровољности! Ваљда је углед школе важнији од било чега!“

Министар (Губи стрпљење): „Мислите: и од здравља Ваших колега? Право да тако размишљамо припада само нама на високим функцијама; кад сте у питању ви, доле, не бих рекао. Јесте ли се консултовали с епидемиолошком службом?“

Директор: „Чему то? Ово није епидемија, него пандемија (како кажу они што би да нас уплаше и покваре нам сваку животну радост); ја бих се консултовао само с пандемиолошком службом, али нисам успео да их пронађем на интернету.“

Министар: „Знате да су окупљања ограничена на пет особа; то значи да бисте списак званица морали да мало смањите; а оркестру да откажете.“

Директор (Замишљено, с примесом разочарања): „Хм, то ми квари планове; неће бити баш величанствено; мада, кад боље размислим, мом пунолетству на функцији не би се искрено радовало више од пет особа (и то заједно са мном), а зашто звати неискрене особе.“

Министар (Нервозно): „Господине директоре, имам ја један предлог.“

Директор (С надом): „Унапред се радујем што ћу га чути.“

Министар (Бесно): „Дозволите да Вам прославу пунолетства ја организујем. На једном прикладнијем месту!“

(Министар револтирано спушта слушалицу, врти главом и испија виски; директор се чешка по глави, не зна шта да мисли, да ли да се нада или да стрепи за следећих 18 година своје функције; устаје, одлази до ормара, али га одатле посматрају само празне боце и једно равнодушно средство за дезинфекцију. Завеса)

ДР СЛОБОДАН Р. МАРТИНОВИЋ - БИОГРАФИЈА

Слободан Р. Мартиновић рођен је 4. октобра 1965. године у Лазаревцу и у том граду је завршио основну и средњу школу.

На Правном факултету у Београду дипломирао је 1990. године, а на Дефектолошком факултету у Београду дипломирао је 2000. године.

За рад Право и морал као студент је 1989. године награђен првом наградом Универзитета у Београду.

Последипломске студије завршио је на Правном факултету у Београду – теоријскоправни смер.

Магистрирао је с одликом на Правном факултету у Београду децембра 2006. године и на истом факултету је докторирао, такође с одликом, 2012. године.

Запослен је у Основној школи „Дуле Караклајић“ у Лазаревцу, на радном месту дефектолога-наставника.

За доцента на Универзитету Сингидунум у Београду, Пословни факултет у Ваљеву, изабран је 2014. године и од тада до септембра 2019. године на том факултету (сада – Факултет здравствених и пословних студија у Ваљеву) предавао је Римско право, Правну теорију и Правну историју.

Објавио је, рачунајући и измењена и допуњена издања, преко 30 књигa у области радног права, правног положаја, организације и рада установа за образовање и васпитање и права, обавеза и одговорности ученика и родитеља, као и две књиге у области теорије и философије права (Расправе из теорије и философије права, Либер, Београд 2009 и Проблем обавезности права и морала, Досије студио, Београд 2014).

Више пута је са својим радовима учествовао на међународним конференцијама посвећеним правним проблемима и проблемима образовања и васпитања деце са сметњама у развоју.

Поред књига, објавио је и преко 200 радова у наведеним областима, у часописима: Анали Правног факултета у Београду, Правни живот, Pro et contra, Савремена пракса школа, Избор судске праксе, Правна пракса, Vox iuris и Право и друштво.

Слободан Р. Мартиновић пише и поезију, афоризме, хумореске, кратке приче и драмске текстове.

До сада је објавио четири збирке песама – Једноставне песме (Либер, Београд 2004), Јасне ствари (Либер, Београд 2016), Записи о ВВ (Алма, Београд 2017) и Грозница (Пресинг, Младеновац 2018). Поред тога, заступљен је и у више заједничких песничких збирки, а поезију је објављивао и у више књижевних часописа.

Кратке приче и хумореске објављивао је у Ошишаном јежу (Београд), АБВ хроници (Лазаревац) и у више књижевних часописа.

Афоризми су му објављени у зборницима издавачке куће Алма – Афористичари и афоризми 2017. и Афористичари и афоризми 2019. и у књижевним часописима у Србији и Бугарској, а са својим афоризмима је 2018. године учествовао на Међународном фестивалу хумора и сатире у Темишвару.

Више пута је награђиван за поезију и кратку прозу.

Живи и ради у Лазаревцу.