ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 14. ДЕО

Си Лујка, како су од милоште Гладовчани звали ударницу Погона за испирање и превртање употребљених презерватива, у пратњи двојице само до секутића наоружаних гардиста Гладомирове личне гарде, уђе у повални салон Жутог двора о којем су се, мислим салону, надалеко причале ствари које су биле још даље од истине. Не зато што је то била државна тајна, или што тајне повалног салона нису успевале да стигну до ушију изгладнелих поданика председника Гладије, већ зато што ни најмаштовитији ум ове банана–државе није могао да преприча догодовштине актера и корисника овог простора за сексуалне и друге оргије, а о измишљању нечега што се овде није догодило није било ни шапата јер перцепција Гладијанаца, које су понегде називали и Гладијаторима, ни у тренуцима потпуне егзалтације није могла да достигне такве узлете надахнућа, а искрено речено, забављене својом муком није их много занимало ко више кога и како јебе у тој повалној сали.

На зиду, наравно, као и у сваком простору већем од мртвачког ковчега, висила је велика фотографија малог Гладомира, који са неких шест година на плажи у Закинтосу бесплатно пишки у жуту пласичну кофицу из које провирује плави врх дрвене лопатице за песак са двадесет седам жутих звездица нанизаних на узицу од три упредене длаке кобиљег репа. Гладомир је, као што рекох, врло млад, балав такорећи, али његова пиша, голишава и необрезана, не би пристајала ни малоумним клипанима у пубертету, и то после великог надражаја или трљања свежом копривом. Уосталом, то је био и доказ да Гладомир свој надимак Куроје сасвим заслужено носи, као и сви његови преци, дакакао. Могао је он бити и Ушоје, Носоје, Вратоје, Гузоје, Слепоцревоје или Ногоје, али би то била сасвим искривљена слика првог човека Гладије.

Си Луј Ме пажљиво и до темеља, боље рећи корена, проучи Гладомирову пишу, а онда цокну напућеним уснама и удобно се завали у атавистички стилизовани двосед пресвучен кожом Гладомирових далеких и нешто ближих предака. Они су, ти преци, по сваку цену желели да сачувају своју кожу што је дуже могуће, а ово је био један од најделотворнијих начина, како се то после детаљног саветовања највећих умова Гладије из те области испоставило.

Из дубоке сребрне чиније која је лежала на мермерном столу оивичном златним лајснама од претопљених зуба државних непријатеља, Си Луј узе неколико мушмула и слатко их смаза, подригнувши дискретно, па онда прде гласно и кажипрстом, који је претходно завукла у свој вагинални отвор пређе преко обрва које нису биле благовремено очупане па су необично подсећале на колибријева крилца над као радничка душа црним очима Си Луј Ме.

Многи старији Гладијанци, које су неки звали и Гладијаторима, знали су да је то некада давно био похвални салон, у којем су делила одликовања, дипломе, чинови и друга признања државним послушницима и гостима из иностранства, али се током бурне историје и једначења сугласника по звучности оно Х некако сасвим изгубило, па је то Х дефинитивно нестало.

–Јебем ли га где је – рекао је Гладомир једном приликом када га је министарка просвете Разуменка Видић замолила да јој одговори где је нестало, како је рекла "јебено х" из назива похвалног салона.

О свему томе Лујка није имала појма. Уживала је у свом послу извртачице куртона, у којем је нашла себе и није дозвољавала мислима да је много одвлаче од реалности и свакодневице у којој је готово мазохистички уживала трудећи се да и из најбаналнијих догађаја извуче максималну дозу дневног задовољства, сасвим у складу са древном кинеском мудрошћу.

У Гладији су људи, ако су то уопште били људи, по правилу умирали онакви какви су се и рађали, без игде ичега и само тек за одређени број година старији од себе тек рођених. Заправо, нико осим изузетно ретких изузетака, није могао ни да напредује, ни да назадује у односу на оно што је био, без обзира на физичке и умне потенцијале.

– Демократија је најобичнија глупост, пре свега зато што је демократија, бар таква каквом се представља и какву су нама приказали и сугерисали да је прихватимо, моћ већине над мањином, а већина је, као што је познато, у принципу једна аморфна, безоблична и до јаја глупа маса која би да пред собом поруши све што не задовољава њене прохтеве и њене погледе на живот. Заправо, демократију су и измислили глупаци како би се докопали власти и спречили напредак човечанства. Демократија је нешто што се у корену мора сасећи и никако се не сме дозвилити да нешто до те мере примитивно, ретроградно и опасно дотакне границе Гладије, чак и по цену подизања Гладијанског зида – пенио је Гладомир и при најбезазленијем пијанству.

Дакле, само онај кога би Гладомирова добра воља, или некаква друга потреба призвала себи, могао је да се похвали како га је прст судбине избацио из те свима већ сасвим прихватљиве колотечине. А Си Луј Ме је била једна од тих срећница.

– Е, па видећеш ти ко је Си Луј Ме, ђубре курато! – рече она тихо осматрајући са нескривеном дрскошћу Гладомирову голишаву фигуру на урамљеној фотографији.

– Оваква прилика се не пропушта – додаде и помилова нежно своје орошено међуножје и натечени клиторис који је скакутао непослушно у њеним влажним гаћицама од вештачке кинеске свиле са чипкицом од испране газе.

Са стола, из кристалне вазе, као да су јој се тихо смешкале три свеже јарко црвене гладиоле.

***

Врата се нагло, али бешумно, отворише и Гладомир уђе, сам у плишаном огртачу боје гњиле вишње, испод којег се готово нападно, али дискретно, оцртавала његова укрућена мушкост.

Сео је поред своје младе гошће и са неком детињастом љубопитљивошћу се загледао у њене као Бајкал тамне и бајковите зенице. Заустио је да нешто каже, али му се лице згрчи, капци падоше и он три пута громогласно кину тако да му се цело тело затресе као у епилептичком нападу.

Си Луј Ме га је гледала нетремице, као дете које у рукама има неотворено киндер јаје.

Била је некако лепа у тој својој безазленој пози. Набујале груди су претиле да искоче из до гуше закопчане радне блузе, а посебну драж њеном очаравајућем лику давао је младар удолике биљке који беше пажљиво уметнут у косу, тик изнад десне ушне шкољке на којој се љушкао мали Буда ог печене гладијске иловаче.

– Ка...как...кактуссссс? – упита Гладомир кроз сузе показујући прстом на украс у њеној коси, а онда му лице поново изобличи смешна гримаса и његово тело се згрчи у наступу кијавице.

– Да, кактус пицољуб – рече поносно Си Луј Ме, када се овај поврати из алергијског шока.

Гладомир издува нос, прво у леви, а потом у десни крај свог огртача и када се, коначно, поврати и обриса сузе, бистрим властодржачким оком осмотри необичну биљку.

Био је то ружичасти кактус пресвучен меканим бресквастим длачицама, са задебљањем при свом врху, који је необично подсећао на мушки полни орган надпросечних димензија. Штавише, била је то до те мере верна копија да Гладомир несвесно пође руком испод огртача не би ли се уверио да његова приправна справа још увек стоји на свом месту.

– Пицољуб, кажеш, дете моје – рече он очински и смешак му се разли преко лица док је руком чврсто стезао свој чувени продужетак – мислим да сам то омирисао на Добричиној сахрани.

– Да, господине председниче, то је кактус веома провокативног мириса који је веома јак афродизијак кад се самеље, а у комбинацији са неким другим биљкама има таква својства да потпуно мења људску свест, али и још много тога, о чему научници још увек нису успели да прибаве неопходна сазнања од народа. То је само једна из мноштва чудотворних кинеских биљака о којима Европљани ништа не знају.

– Види, види... – рече Гладомир, више за себе – а мени нико о томе ништа није рекао, мислим то да мења својства људске свести и још много тога...Па, овде већ годинама екипа врсних стручњака ради на том пројекту, а ти га тек тако, затакла за уво...

Си Луј Ме збуњено слеже раменима.

– До вас не може тако лако да се дође, а поготову не са причом о пицољубу који мења људску свест и људима живот чини срећнијим и лепшим – рече она тихо.

– Па, да – сложи се Гладомир сумњичаво гледајући час кактус, час своју косооку миљеницу. „Како то да се тај пицољуб појављује у тренутку док се тајни пројекат родољуб приводи крају, а да и један и други имају иста својства и намену, или би бар требало да их имају?“. То га је копкало. И тада се у његовој глави заче идеја коју је намеравао да спроведе у дело. Он жестоко распали ногом по ногару стола од шљивиног дрвета и истог момента се у салону створи униформисани момак који упитно погледа у Гладомира.

– Изволите ваше председничко... – поче он али га Гладомир нагло прекиде покретом руке.

– Зајеби то. Понеси ово министру Туцку Штовидићу, нека га затвори у мојој касици свињици и чува као очи у главици – рече он и пажљиво извуче фалусолику шналу из власишта збуњене Си Луј.

Гардиста три пута удари коленом о колено и гељајући напусти кабинет држећи необичну биљку као да носи свети грал.

– Е, па, лепото, да пређемо на ствар – рече Гладомир раширених зеница и лица искривљеног од самоубилачке пожуде – Где смо стали? Како беше мило име твоје?

Она збуњено погледа у њега, погледа у плафон, а онда сасвим несвесно изговари:

–Баш ми фали пендрек мали...

Гладомир са чуђењем погледа у њу.

–Мали, кажеш?

Она се угризе за језик.

– Мислим...не баш мали, овај...то је једна кинеска песмица, разбрајалица...

– Но, где смо стали цвете процветали? – упита Гладомир песнички надахнут.

– Питали сте за мило име моје, обожавани председниче.... Гладомире –послушно одговори Си Луј Ме.

– Куроје, Куроје, то се римује... – рече Гладомир и прсну у лудачки смех одушевљен својим баратањем песничком вештином на шта је био изузетно поносан.,

– Куроје – послушно понови девојка, на кинеском.

– Ах, да, а како ти беше име, дете моје? – очински је упита Гладомир.

– Си Луј Ме – одговори девојка.

– Добро, хоћу, мало касније, него како ти је име? – био је упоран овом шалом одушевљени председник.

– Па, Си Луј Ме – рече она поново.

Гладомир је погледа, прво збуњено, а онда строго, мислећи у једном тренутку да му тера инат, да се зафркава, а онда по њеном готово невином, дечјем изразу лица, закључи да говори истину.

– То ми је име – додаде она.

– А, то ти је име, необично неко име! Да, да, сад се сећам, Гласни ми је нешто натукнуо о томе, али сам мислио да се зајебава.

– Необично, мада и није баш, али код нас, у Кини – потврди девојка

– Па, Си Луј Ме, односно те – исправи се Гладомир – хајде да пређемо на ствар – рече и пљесну се по бутини као мајстор који је, коначно, решио да се прихвати посла.

Си Луј Ме, као да је само то чекала читавог живота, збаци са себе већ раскопчано радно одело, које је заударало на сасушене сперматозоиде, и остаде гола, као безгрешним зачећем тек рођена. Њено савршено тело, као у мамутовој кљови исклесано, бљесну у Гладомировим зеницама, и овај врисну попут липицанера од усхићења које га тако силно обузе да га је потпуно паралисало за било какав покрет.

Си дохвати слинаве крајеве његовог дворског огртача и тако их нагло развуче да се зачу цепање тканине, а на поду се као жетони заврте неколико откинутих дугмади од корњачиног оклопа са ободом од жада.

Свукла је мантил са његовог укоченог тела и бацила га на лустер повалног салона, а онда се саже и са обе руке прихвати Гладомирову до прскања накрвљену израслину. Полако је прелазила језиком дуж његове површине, од црним чекињама обрасле мудне кесе до самог врха где беше смештена браонкаста купола налик глави тромесечног воденог пацова. Свако место Гладомировог уда које би такле ваздушасто набрекле и топле женске усне постајало је тамније и читава ствар је расла, у дужини и ширини, попут куроликог пецива у рерни. И Си Луј Ме је уживала, јер такав поносни реквизит још никада није видела, нарочито не у Кини; чинило јој се да има посла са неком занимљивом животињом са којом је успела да оствари контакт, независно од Гладомирове жеље и сексуалног нагона. Љубећи га непрекидно стигла је до врха, а онда га усисала у себе све док јој се није учинило како то складиште крви и сунђерастих комора, укрућено попут пумпе за бицилк, бива смештено у њеним прсима и окрилаћено њеним од пушења затамњеним плућима.

Гладомир је јецао, потом поче да риче, да би се његов вокални репертоар свео на цвиљење гладног штенета у азилу.

Си Луј Ме, горопадна у својој похотљивости, одлучи да из Гладомирових тестиса исиса и последњег шмокљавог сперматозоида, а онда се предомисли и полако, попут змије која је одустала од даљег гутања свог плена, дозволи да се Гладомирово копље поново укаже на светлу дана, у свој својој величини, налик глаткој фалусоликој темпираној бомби са поквареним бројчаником.

Ван себе од похоте, немоћан да контролише своје поступке и вођен неким чисто исконским нагоном, Гладомир силовито зграби Си Луј Ме, окрену је на леђа, а онда, при чему му и она сама поможе, пребаци њене ноге преко својих рамена. Доле, под њим, међу беж бутинама, кључало је нешто налик на минијатурно жариште топионице олова обрасло сићушним дводневним свиленкастим угљенисаним растињем. Читав Венерин брег Лујкине миљенице подрхтавао је од учесталих ерупција будно праћених Гладомировим скоро суманутим погледом иза којег је стајао човек тек суочен са нечастивим или наговештајем неке ванземаљске цивилизације.

И док је Гладомир све више тонуо у потпуну обезнањеност, Си Луј Ме узе његову „стабљику од жада“, како то у Кини воле да зову, полукружно померајући своје дивно заобљене полулопте, стави га на сам почетак свог неисцрпног врела у виду лотосовог цвета влажећи његову бесвесну главуџу, а онда поче полако да га усисава у себе, као кинески змај, све док се и последњи сантиметар Гладомировог курета не изгуби у њеној утроби. Потамнеле и укрућене као зреле дрењине, њене брадавице на куполама дојки боје пудинга од ваниле посутог циметом уздизале су се ка плафону. Груди Си Луј Ме су се надимале као код тек упецаних риба. Дисала је тешко, помућене свести, осећајући једино блаженство, спокој, који би се могао назвати космичком хармонијом, у сваком делу свога бића. Међу њеним бутинама одигравао се до тада несазнатљив процес, нешто што јој је, и при потпуном одсуству рационалне свести, први пут наговестило да она није само жена, само извртачица употребљених куртона, већ космичко биће кроз које се читав Универзум манифестује и постаје свестан себе.

Гладомир је све тише јецао, као самртник, жестоко се заривајући међу њене ноге, на шта му је она одговарала још жешћим и ритмичнијим припијањем уз његову карлицу, а онда се два животињска крика сатански разлетеше по ходницима двора изазивајући ужас и похоту на лицима свих случајних и намерних доушника и воајера.

Два потпуно смождена мокра тела се одвојише и као две љуштуре, из којих је и последња честица живота ишчезла, падоше једно поред другог. Дахтали су тешко, загледани у таваницу на којој је био осликан животни пут Гладомира Сериозног од рођења до прве мастурбације.

Гоњен неком до тада непознатом силом, последњим остацима снаге стари легионар се подиже на руке, пољуби опуштене брадавице које се опет, али само на кратко, укрутише, а онда, гладећи језиком сваку пору њене запете коже, поче полако и мирно да клизи ка њеној недавно уредно поткресаној шумици. Груди Си Луј Ме остадоше непомичне, а онда све убрзаније почеше да се подижу и спуштају. Као да је нашао сам извор бесмртности, што му је била опсесија, Гладомир пуним плућима увуче у себе топли воњ Лујкиних гениталија, који га је доводио до саме ивице потпуног лудила. Као да се враћао у фетусолики стадијум свог настанка, као мрвица живота која тек дише у тој миомирисној и влагом испуњеној оази, као клица живота после космичког праска, као све у свему и ни у чему, тако се осећао Гладомир док је грицкао врх Лујкиног клиториса и читавом површином свог као турпија оштрог језика клизио између разјапљених усмина Лујкине чавкице. Просто је желео да се упије у њу, да се поново врати у окриље материце из које је једном изашао, да се заувек стопи са тим телом, са том милином која му је распалила чула, а разум потпуно распршила међу звезде, попут аморфне маглине која путује кроз бескрајно пространство враћајући га на прапочетак, у космичку прашину после великог праска.

Си Луј Ме је час пролазила прстима кроз његову косу, час га привлачила себи док он не би почео да се гуши, а онда поново из њених груди излете онај борилачки крик, та ослобађајућа каписла која је спас од угинућа и израз неописивог задовољства истовремено. Чинило јој се да је на самој ивици смрти са које се поново враћа у кружни ток свеколиког овоземаљског битисања.

Пред њеним очима, заклањајући јој плафон са илустрацијама Гладомировог одрастања, појави се његово модро али усхићено лице слузаво од вагиналних сокова и сопственог зноја. Поглед му је био ведар и испуњен самопоуздањем и визијом сутрашњице.

– Остаћеш овде, заувек! – рече он наглашавајући сваки слог и пољуби је у чело гладећи јој јагодицом свог палца брадавицу на помодрелој дојци.

– Остаћу овде, заувек! – понови она и тек тада постаде свесна значаја тог историјског тренутка. Истог момента накупљени ваздух у њеном стомаку, уз карактеристични звук пробушеног балона, напусти прегрејану вагиналну апаратуру.

Гладомир пребледе и пренеражено се загледа у њу.

– То је само ваздух... – рече она збуњено и порумене од стида, попут свих оних лепо васпитаних извртачица презерватива.

– Аха, пичкин дим – рече Гладомир весело.

Си Луј Ме само потврдно климну главом, обори капке и утону у дуг окрепљујући сан будуће прве даме Гладије.

Споља се зачу ватромет чије потмуло праскање је на моменте надјачавао лепет крила преплашених голубова. Али они ништа нису чули, ни видели. Спавали су чврсто приљубљени једно уз друго, уморни и љигави као распаљени туљани.