МАРИНА РАИЧЕВИЋ: ПАЦИЈЕНТ

Пацијент

Седим у чекаоници лепо уређене ординације. Стигла сам пре пола сата. Овде сам по наговору моје стрине Зорке која ми је јуче, уз кафицу, рекла – Знаш ли, дете, да је Мирка Кулирановић најбоља психолошкиња у граду?

Кад рече “психолошкиња“, нарогуших се. Хтедох да кажем – Психолошкиња?!! О, ружне ли речи! Како може да буде добра, па још и најбоља ако је “лошкиња“, али прећутах. Са стрином је опасно улазити у расправе, а мени је до расправа стало баш колико и чупавцима до фризера.

Стрина је одлично обавештена. Зна све трачеве, али није себична – хоће да их подели.

- Мислим на тебе нешто ових дана… Да ли си размишљала да поразговараш са неким стручњаком? Није баш нормално да се уопште не плашиш, а видиш каква је ситуација. Неприсуство страха може да буде симптом озбиљне болести – рече таквим тоном као да гостује у неком Те-Ве студију. Мени тек тад постаде јасно зашто је поменула Мирку Кулирановић.

- Мислиш да сам болесна – брецнух се.

- Ма какви… Пу, пу… Далеко било, али ипак провери. Није срамота потражити помоћ стручњака. Напротив, то ти је постало врло модерно у последње време. Ко данас нема свог психотерапеута, као да нема ни свог зубара. Али немој да идеш у Дом здравља. Може неко да те види, а знаш какви су људи…

- Знам, знам, али радије бих отишла у Дом здравља ако бих мислила да ми је помоћ потребна. Нимало ми није важно шта ће ко да каже.

- Ето… Тo и није баш нормално, а ни паметно. Ипак ти посети Кулирановићку. Кажу да јој је ординација прелепа. Имам њен број. Дала ми твоја ујна. Ево, одмах ћу да ти проследим. Лепо позовеш и закажеш преглед.

Када је стрина Зорка отишла, дуго сам размишљала шта да радим. Можда је у праву. Можда стварно нисам нормална, а и ваља послушати старије и искусније од себе.

И ево ме сад – у чекаоници. Размишљам шта да кажем и молим бога да ме "психолошкиња" не прозове док не смислим. Мислим се, мислим… А-ха, рећи ћу – Добар дан, за почетак, а на крају ћу пре – Довиђења, да питам – Да ли сам нормална?

Марина Раичевић