ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 18. ДЕО

Још увек раскошно октобарско сунце кисело се смешкало кроз прљаво бледе облаке над бањом из које је јако заударало на појачани мирис ољуштених куваних јаја. Било је нечег пакленог у томе, а сумпор је испуњавао ваздух карактеристичним воњем који је сваког свесног јебеног створа уљуљкивао у стање лаког трансценденталног неспокојства. Кроз умашћено прозорско стакло установе за хоспитализацију реуматских болесника и других индивидуа оболелог скелета, прелома, спондилоза и још неидентификованих болести цивилизације, пружао се величанствен поглед на околину. Недалеко на хоризонту, као под рефлектором, бљештали су Стоглави, прелеп планиски масив до грла умотан у ћебенце бљештавих јесењих тонова који благотворно делују на чула. А доле, тик испод прозора, у свој својој огавштини шепурили су се реликти новије историје. На изгаженој трави демонстративно су се растакале гомилице људског измета поред којих су, на благом поветарцу, треперили ћошкићи згужваних престоничких новина са којих су умазани продуктима расељеничког варења тупо бленули јунаци нације, исти они који су им се својим керамичким зубима смешили са билборда у предизборним кампањама.

Поломљене клупе су тиховале у парковском амбијенту на неки чудан начин поистовећене са пацијентима. Неке од њих, мислим клупа, биле су завучене дубоко у високе крошње моћних кестенова чија је на неки начин аристократска природа била до крајње мере понижена. Из зграда, некадашњих вила, са којих је давно отпала фасада и које су сваком својом циглом, својим ољуштеним прозорским рамом, својим разбијеним црепом и излизаном месинганом кваком одисале неописивом бедом. Чамотиња узалудног људског вегетирања испуњена неутољивим бесом била је смештена у свакој од њих, као каписла неке темпиране направе која ће се активирати кад за то дође време.

Из тих зграда повремено би се појављивали људи, или оно што је од њих преостало, бесмислено попут зомбија разносећи на све стране своје испразне ликове, своје безвредне појаве, своје животе до којих више никоме, па ни њима, није стало.

Расељени људи, расељених душа и свести, обасјани жеженим зрацима октобарског сунца које их је осветљавало до најситнијих детаља дајући читавом призору изглед последњег планетарног свратишта на путу за Пакао. Била је то слика гладијске трагедије, једне од највећих на завршетку Другог и почетку Трећег миленијума.

Лабуд погледа на ручни сат који је лежао на троногој столици поред њега, тик уз каду до врха испуњену топлом сумпорном водом. "Још седам минута", помисли и дубоко уздахну ошамућен топлотом и сумпорним воњем куваних јаја, што му је све скупа причињавало осећај потпуног блаженства.

До грла зароњен у врућу воду покушавао је да не мисли, сконцентрисан на тај осећај који му до тада није био познат.

– Господине Голубе – зачу се женски глас иза хичкоковски причвршћене завесе која га је скривала од погледа особља и других купача – Господине Голубе, јесте ли ту?

– Лабуд, гопођо, Лабуд Чичак – рече он љубазно, васпитним тоном.

– Да, господине Лабуде, имате посету – мирно понови сестра својим необичним нагласком, надланицом пређе између горње усне и врха носа, па се окрете и пође тамо одакле је и дошла.

– Идем – одговори он. Још једном зажмури и потопи се у воду. Остаде тако неколико тренутака, а онда устаде, на брзину навуче тренерку и упути се ка пространом холу зграде.

У тихом, пригушеним светлом обасјаном холу, који је испуњавао Гладомиров глас са четири екрана окренута на све стране света и постављена у пресеку дијагоналних пруга од препечене цигле, чекао га је кратко ошишани момак у црном џемперу и фармерицама. На његовом лицу је био израз дубоког поштовања. Лабуду се на први поглед учини да је тај израз добродошлице аутентичан, што је било ретко и готово незамисливо у времену и простору где нико никога није подносио као да су сви били под дејством неке синтетичке супстанце која од људи прави двоноге звери.

– Здраво – рече он и пружи момку шаку, још топлу и са набубрелим прстима од сумпорне воде.

– Моје поштовање – рече момак и прихвати његову руку као да додирује тотем – кажу научници да је то зато да би прсти могли боље да приањају на предмете под водом.

– Које – упита Лабуд – не разумем?

– Ваши прсти, погледајте – рече момак.

–Ах, да, могуће је, не знам како приањају на предмете под водом али сад ћемо да пробамо како то изгледа са пивском флашом – рече Лабуд и показа му главом на путоказ за ресторан. Уз неколико куртоазних реченица ни о чему упутише се тамо, остављајући Гладомира самог са својим монологом.

Лабуд није умео да разговара о обичним стварима. Знао је да понекад треба направити увод, да речи имају и друго значење, а не само да саопште нешто, али му је све то било напорно и сувишно. Подигао је флашу пива и сачекао да чује онај карактеристични звук судара стакла о стакло.

– Здравси – рече Лабуд.

– Од Куроја вам здравље – брзо и уз смешак одговори младић, покушавајући да се нашали.

– Дакле? – рече Лабуд осмехујући се младићевој шали и отпи позамашан гутљај омиљене текућине.

– Рекао сам вам већ преко телефона, а сад ми је потребан и ваш писани пристанак. Остајете ли при томе да идете на нашу изборну листу? – рече момак брзо, као да жели да се ослободи нечег сувишног, а онда се загледа саговорнику у очи, ишчекујући очекивани потврдан одговор на постављено питање.

– Да, идем, рече Лабуд – када је бунт у питању, немам ја никакве дилеме о томе, са вама увек и свуда. Јесте да вас бије глас да сте деца неких прошлих и ни мало лепих времена, али сте млади људи и овај свет остаје на вама, па какви год да сте. А, на жалост, од вас нема бољих, бар за сада.

Момково лице обли руменило, а поглед му засија како се то, вероватно, догађа онима пред којима се у датом тренутку одиграва испуњење животног циља.

– Јес, јес..то је то – понављао је дижући стиснути песницу у вис – овога пута побеђујемо сигурно, са вама, наравно.

– Надам се – рече Лабуд – мада се не бих кладио. Не мислиш ваљда да ичег поштеног може бити у изборима које Куроје организује.

–Далеко од тога – знамо ми добро с ким имамо посла, али имамо и ми своје методе овога пута.

– Надам се да је тако, али колико ја знам са оваквима само један метод може да донесе победу.

– Е, за то још нисмо способни, а ни опремљени. Осим тога, сасвим је свеједно ко је од њих на власти ако долазе ту као послушници и издајници сопственог народа. А очигледно је да сви имају своје налогодавце у иностранству.

– Па, то више нико и не покушава да сакрије, као да се подразумева.

Но, о томе ћемо други пут – рече момак и стави дискретно прст преко уста показујући очима Лабуду покретну камеру на плафону.

– Да, све је под видео надзором, чак и клозети. Ниси знао? – рече Лабуд..

– Знам, како да не, и голубарници, свињци и кокошињци, све се надгледа. Него, да се вратимио ми ономе од чега живимо, долазите ли ви на нашу телевизују, за викенд, да гостујете, како смо се договорили ? – рече момак устајући журно као да једва чека да свету саопшти важну вест, да је Лабуд Чичак на изборној листи БУНТ–а.

– Да, да, кад сам већ обећао – рече Лабуд, па и он устаде. А онда седе и дубоко се замисли. Седе и момак па наручи још два пива која плавокоса пуначка жена у белом донесе и стави на сто.

Обавијен испрекиданим нитима дима момак га је посматрао пажљиво и као да је на његовом лицу видео шта се збива иза тог чела, иза те густе црне браде, у тој свести која је у тренутку читав његов поглед на свет обасјала неком новом спознајом коју није успевао себи да протумачи другачије него, просто, усхићењем.