Dremljivim očima starac je posmatrao igru svog dvogodišnjeg unuka. Iako usporeno, srce ovog dede bilo je ispunjeno ponosom dok je posmatrao malca kako razbija automobil igračku o zid. Dečak je voleo da ga deka čuva zato što mu je tada bilo sve dozvoljeno a i deda je voleo da čuva unuka zato što se tada osećao korisnim.
Svestan činjenice da mu se približava kraj
životnog puta, deda je pokušavao da uoči što više sopstvenih sličnosti sa
unukom. Tešila ga je činjenica da će deo njega ostati da živi kroz krv svog
unuka.
-Ćelavi smo obojica –pomisli deda. Takođe smo obojica gotovo bez zuba. Pa nas
dvojica ličimo k’o jaje jajetu, smejao se deda.
Za to vreme unuk je nastavio da vrši agresiju na mukotrpnim radom stečenim
igračkama ne obazirajući se na dedino proučavanje.
-Imamo nas dvojica još mnogo sličnosti, dragi moj. –obrati se deda dečaku.
Obojica jedemo hranu za lako varenje, obojica imamo nesiguran hod a bome se i
obojica nesvesno upiškimo s vremena na vreme. –smejao se sumanuto starac na ovu
svoju dosetku.
Pitanje je koliko bi još zajedničkih odlika starac pronašao između sebe i svog
unuka da po unuka nije došla njegova majka kako bi ga pripremila za spavanje.
Nakon nekog vremena dečak je ležao u krevetcu slušajući bajku za laku noć. Bajka
je govorila o dalekom bogatom kraljevstvu, gde su oblaci od šećerne vune, gde
rastu šume lizalica i gde teče reka tople čokolade.
Za to vreme starac je sedeo u fotelji ispred
glasnog pojačenog televizora slušajući vesti. Vesti su govorile o ekonomskom
preporodu naše zemlje, o predstojećem povećanju plata i penzija.
Deda i unuka je istovremeno obuzeo spokojni san.
Željko Žele Jovaniović
Avgust 2020.
0 коментара:
Постави коментар