VIZIJA
Persi Biš Šeli, OZIMANDIJAS
Da
li sam samo sanjao ili stvarno otputovao u nepoznatu zemlju, ni sam nisam
siguran. Ali video sam krave na naduvavanje kako pasu pod neonskim suncem, u
jednom blaženom carstvu, u kome se čak ni vetar ne pomera sa mesta, a ako grmi,
to se čuje glas gospodara, faraona Aleksa III. Ljudi su srećno udesili život, faraon
je bio dobar prijatelj Ozimandijasa, koji mu je davao savete o obnovi i
izgradnji. Piramide na vodi su se nekim čudom održavale iznad površine i
povremeno kretale po nevidljivim šinama oponašajući japanske vozove. Vladar je planirao i da se priključi dalekom carstvu na
Istoku kao saveznik u njegovoj ekspanziji, koja je izazivala oduševljenje i
škrgut zuba. Kao najveći dokaz uspeha carstvo na Istoku se moglo pohvaliti
masovnim samoubistvima svojih stanovnika, na prvom mestu fabričkih radnika. Aleks
III je postigao visoki stepen demokratizacije, najviše se ugledajući na Istočni
kazamat. Na čajankama su se okupljali
teroristi i otmene dame u belom i raspravljalo se o mogućnosti da se faraon na
grub način u medijima izvređa, od čega se on mnogo plašio. Niko nije pominjao
atentate, što je i razumljivo s obzirom da su stanovnici ove divne zemlje
uglavnom bili napredni ljudi koji su se zalagali za mir u svetu. Dobijao se
utisak da prisustvujete izboru za mis, a ne nekom ozbiljnom skupu. Imao sam i tu
privilegiju da doživim ostvarenje vekovnog sna ovog naroda. Televizija, najnoviji
izum nekog Tarabića, uživo je prenosila dugo očekivani govor Aleksa III i svečano
otvaranje piramida i njihovo puštanje u pogon. Narod je sve vreme oduševljeno
stenjao pod čizmom tiranije. Mene je zamarala savršenost ovog društva i poželeo
sam da unesem nemir u njihov spokoj. Čudno, uvek sam se nalazio na pravom mestu
i u pravo vreme i nisu me preterano uznemiravali, ali nisam hteo da razmišljam
o tome. Svečanost se već završavala. Ljudi su odlazili, kao da biraju
neizbežnost. Dobio sam neodoljivu želju da kriknem. U nastupu herojske
slobodoljubivosti, koji nastaje usled nezadovoljstva ponuđenom idilom, setio
sam se naših slavnih junaka kneza Lazara i Gavrila Principa. Ponos mi je
nadimao grudi. „Vidim da se ljudi zlopate! Čuo sam i mnoge žalbe zbog
okrutnosti! Kad je već tako, zašto tog zlotvora i tiranina ne ubije neko metkom
u čelo?”, povikao sam. Iz grupe spontano okupljenih ljubitelja neograničene
vlasti izdvojila se jedna baba. „To je Ikarova bolest koja destruktivno deluje na ljude. U bunilu uobraze
da se treba boriti protiv tiranije. Posle dekontaminacije i vakcinacije moguće
su neželjene pojave. Dešava se da ljudi psuju
majku faraonovu, inače jednu divnu ženu, koja živi u inat dušmanima, ali sve je
to bezopasno i kilavo i nema nikakve veze sa slobodom. Svi smo primili vakcinu najmanje
sto sedamdeset i dva puta, pa nam ne može ništa. Samo da se vakcinišemo još tri
stotine puta i završili smo! Pobedili smo špansku groznicu, koronu, čak i
svemirsku kugu, pa ćemo pobediti i ovu boleštinu!” Šta bismo mi bez čuvarki
praznog magacina, koje uvek sve objasne? Meni se zavrtelo u glavi od te priče o
vakcinaciji. U redu, kad ste već pomenuli psovanje, čini mi se da je i Gavrilo
Princip psovao majku Francu Ferdinadu ili sam to sanjao? Ceo moj život ličio je
na san. Sećam se da je kako je taj skandal odjeknuo i kako se su u svim
televizijskim emisijima govorilo o tome, čak je i autrougarski
prestolonaslednik dao intervju Sarapi. Ali biće da mi se to samo učinilo ili
sam nekad živeo u vrlo neobičnom svemiru. Svuda na ulici sam video činovnike u
belim odelima kako vode neposlušne građane, koji su imali previše smele zamisli
o avanturama u radno vreme i koji su na žalost čak i ovde kvarili savršenstvo svojim
nazadnim i maštovitim idejama. Sa užasom
i strepnjom sam pretpostavljao gde će završiti, ali to je već druga priča. Kada
sam obišao sve prodavnice i pogledao sve izloge, ugledajući se na Aleksandra
Grina, probudio sam se sa osećanjem neizvesnosti u nekom nepoznatom gradu i
nepoznatoj zemlji koja mi je izgledala tuđe.
Ivan LIKAR
Administrator ШИПАК
.jfif)
.jfif)
0 коментара:
Постави коментар