ЖЕЉЕ
Добро ми се не пише
док се зликовци трте
који би да ме лише
аристократске црте.
Без икакве дилеме,
снажни за све слабиће,
облоге нуде, мелеме,
клистир, гузне чепиће.
Људи су чудна сорта
али им фали машта
па су у стању зорта
склони на све и свашта.
А кад се ипак врате
из те помаме слузне,
све се те психопате
завуку у јаме гузне.
Па се чини часном соју
како светом влада склад,
јер су сви шупци на броју,
само је пригушен смрад.
ТОK УМА
Одбацих окошталу харизму
као лудачку блузицу змија
па сад гледам себе кроз призму
грубо брушених илузија.
Ништа ту није каквим се чини,
спознаја је варка пред оком,
суштина битка је у силини
судара ума са својим током.
У ПАРИ,
ЛЕДУ, ТЕЧНОСТИ...
Не марим ја за људски страх,
нити због смртности патим,
знам - био сам звездани прах
и звездама ћу да се вратим.
У праху или другом бићу,
у пари, леду ил течности,
вредна матица увек бићу
у механизму вечности.
Па ће чак и после смрти
над згариштем знаног света
бесконачно да се врти
мој светлећи лик- комета.
ИВАНИ
Тајна та, као у гробу,
вешто је била скривана
па је у поратном добу
владао мањак Ивана.
Ех, како је осећај диван,
ко кратки поглед ка дуги,
кад сте ви једини Иван,
а око вас све неки други.
После је дуго био у моди
неки тренд готово киван
да све што се живо роди
назову Ивана ил Иван.
У новом добу снивана
лаж у црвеној бусији
дала је више Ивана
него у царској Русији.
А у тој песничкој тајни
пасажа има прозних,
Ивани су махом сјајни,
а има и врло грозних.
Од Европе до Тајвана,
сведоче снимци дронова,
ври од Јохана, Ајвана,
Иштвана, Јована, Џонова …
Тад ми као нарцисов цвет
охолост букне скривана:
о, како би пуст био свет
да унутра нема Ивана!
Administrator ШИПАК
.jfif)
0 коментара:
Постави коментар