УРУЧЕНА НАГРАДА „РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ“

УРУЧЕНА НАГРАДА „РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ“

Београд, 16. април – Награда за сатиричну књижевност „Радоје Домановић“, Удружења књижевника Србије, уручена је добитницима на свечансти одржаној 15. априла у дому српских писаца у Београду. Плакете с ликом великог сатиричара лауреатима је предао песник Радомир Андрић, председник жирија награде.

Признање за укупан допринос књижевној сатири припала је Драгославу Михаиловићу (Ћуприја, 1930), из Београда, романописцу, приповедачу, сценаристи, драматургу, редовном члану Српске академије наука и уметности, чија дела, „Кад су цветале тикве“, „Петријин венац“ и „Чизмаши“, припадају и врху српске сатиричне књижевности. Ово признање равноправно је припало и Миломиру Ђукановићу (Милина код Лознице, 1948), такође из Београда, аутору сатиричних прича, песама и афоризама и дугогодишњем новинару и уреднику сатиричног листа „Јеж“ и Телевизије Београд.

Признање за најзначајнију књигу сатиричне поезије у 2021. години понели су Војислав Вукотић (1941), из Београда за дело „Платонски читаоци“ (Удружење књижевника Србије, Београд) и Андрија Радуловић (1970), из Подгорице за збирку „Генерал и ласта“ (Удружење књижевника Црне Горе).

Награђено Радуловићево дело састоји се од педесетак песама подељених у четири неименована циклуса. Књига је обојена фином иронијом и црним хумором, који су својствени Радуловићевом рукопису још од „Снијежне азбуке“, која је прославила овог песника. Насловна песма "Генерал и ласта", слика је сусрета Борислава Пекића и Живојина Кира Радовића на Тргу пјесника у Будви. Радуловићева књига написана је у славу поезије и песника. Песме су често насловљене именима песника ("Разговор са Пастернаком", "Нарочито Хомер", "Овидије", "Упркос Борхесу", "Арто"), посвећене су песницима Браниславу Петровићу (О леду као о љубави), Александру Секулићу (Црна суза), Вукману Оташевићу (Тихи путник), Бећиру Вуковићу (Црно острво), кроз алузије говоре о песницима Његошу (Биљарда) или помињу песнике Еминескуа (Огледало), Рилкеа и Блока (Бреза), Игоа, Бодлера, Рембоа, Гетеа (Историја народа)...

Најбољим књигама афоризама у протеклој години равноправно су проглашене збирке „Умњаци израстају касније“ (Народна библиотека Зворник), Станислава Томића (1986), из Зворника и „Сизифове фусноте“ („Алма“ Београд), Бранка Вуковића (1980), из Подгорице.

Вуковићева збирка вредна је озбиљне пажње јер садржи критичке мисли о овом времену и простору и књига је раскошне духовитости која оличава морално-интелектуални ангажман у најбољем смислу те речи. Видљиво је да ју је писао културолог – магистар историје на смеру који већ своји називом веома обавезује – историја културе и историјска антропологија. Посебну сферу Вуковићевог афористичког израза представљају афоризми на историјске теме у којима се нуде апсурдна објашњења неких историјских епизода. Није изостављен ни корпус фраза и парола из политичког живота, које Вуковић пародира крајње неочекиваном контекстуализацијом. Афоризми на мушко-женске теме суптилно проблематизују ову осетљиву тематику. Важно својство афоризама из ове књиге је њихова универзалност, а аутор с великим успехом обрађује и теме које се крећу од менталитетских до антрополошких. Вуковић је збирку организовао по поглављима, што говори да је књига плод веома осмишљене стваралачке стратегије.

По мишљењу жирија, науспелији сатирични роман, објављен прошле године, је наслов „Обала несанице“ („Штампар Макарије“, Београд), аутора Милана Кнежевића (1980), из Подгорице. У образложењу се истиче да је „аутор уз аутентичан литерарни приступ сагледао феномен диктатуре на свим светским дестинацијама и у свим временима, узевши за место радње имагинарну афричку државицу Обалу Несанице, у којој владар држи у ропству своју банана-државицу, правећи од ње приватни феуд, место колективне хипнозе нације, заљубљене у свог великог Вођу, који развија полигон за процват диктатуре уз обилату подршку домаће и међународне мафије“. „Кнежевић у свом гротескном маниру, кроз моћну сатиру, описује морбидну слику репресивног система, али не даје коначне дијагнозе, не стаје на било чију страну и не одговара на чувено питање по називу познатог романа руског писца Херцена, 'Ко је крив'. Екстремни и беспоштедни хумор аутора уверава да ни уз најбољу вољу, читалац ових вртоглавих страница не може разликовати бриљантну пародију од трагикомичне стварности“, истакао је жири и додао да је „Милан Кнежевић је написао дело која сведочи о свакодневном масовном посрнућу, а истовремено буди и гради дух слободарског отпора“.

Највреднија антологија која представља сатиричну књижевност је Антологија српског афоризма „Године заплета“, коју је објавила Народна библиотека „Раде Драинац“ из Прокупља, а приредио је књижевник Драган Огњановић (1972), такође из овог града.

Признање за теоријски допринос сатири припало је др Миловану Гочманцу (1941), из Крушевца, за књигу „Ингенијум инвентивне афористике („Свитак“, Пожега) – о књижевном делу афористичара Мирослава Средановића из Београда.

Признање „Екселенција сатире“, које се традиционално додељује најбољим страним сатиричарима добили су песник и професор универзитета др Славомир Гвозденовић из Темишвара (Румунија), романописац и есејиста Веселин Мишнић, из Колашина (Црна Гора), песник и афористичар Миладин Берић из Бањалуке (БиХ), афористичар Томислав Супек из Загреба (Хрватска), сатиричарка Маја Цекова из Варне (Бугарска) и афористичар и председник Московског клуба афористике Александар Минченков, Москве (Русија).

Веселин Мишнић Лари је рођен 1954. године у Колашину. Дипломирао је на Филолошком факултету и на Факултету за физичку културу. Писац је универзалних интересовања и стваралаштва. Осим што је романсијер, песник и есејиста, он је истакнути сатиричар. За њега можемо рећи да је у овом жанру аутор ретко оштрог саркастично-ироничног брида, на чије рефлексије могу рачунати не само састављачи афористичких антологија, већ и урезивачи ума у оне вечне гранитне блокове и албуме духа. Прву књигу афоризама, ”Трешње боје труле вишње” је објавио 1997. године и већ тада је сугестивно показао да носи белег ретких, аутентичних миљеника муза и алхемичара речи. Објавио је потом више од десет књига афоризама. Афоризми су му превођени на многе светске језике: енглески, шпански, пољски, руски, бугарски, румунски, италијански, немачки, француски и друге. Уврштен је у све познатије антологије српског, црногорског, балканског и светског афоризма. Добитник је великог броја престижних домаћих и регионалних књижевних признања.

О добитницима најзначајнијег признања за књижевну сатиру у Србији одлучивао је жири у саставу: Радомир Андрић (председник), Душко М. Петровић, Петар Жебељан, Видак Масловарић и Слађана Митровић.

УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ