NEUNIŠTIVA NEZLOBIVOST, (Antologija beloruskog aforizma „Belo na crno“)

NEUNIŠTIVA NEZLOBIVOST

(Antologija beloruskog aforizma „Belo na crno“,

„Srpska reč“, Beograd, 2022.

Belorusija je istočnoevropska, slovenska država sa oko devet i po miliona stanovnika. Ova zemlja i njen narod, donedavno, su retko uspevali da stignu do međunarodnih vesti i tako su ostali „stvar u sebi“, kako bi to rekao Kant. Verovatno se, pre svega, time može objasniti naše sadašnje slabo poznavanje srodne nam i objektivno vredne pune pažnje beloruske književnosti, aforistike posebno.

Beloruski aforističari kao da imaju urođenu sposobnost da prihvate stvari u njihovoj dvosmislenosti, promenljivosti i pokretljivosti, da ih slobodno tumače, da ih zamenjuju i povezuju prema umetničkoj logici. Njihov humor je amalgam bezbrižnog smeha i mudrog razumevanja čoveka, protesta izazvanog društvenim i ličnim porocima i težnje za njihovim humorističnim prevazilaženjem i satiričnim oblikovanjem. To je umetnički smeh koji ne potiskuje, već pobeđuje ružnoću i vulgarnost i deluje kao moralna sila. Moralno uzdignuta ličnost umetnika balansira bes i smeh, mržnju i bol, štiti ga od slepila, od narušavanja umetničkih i etičkih mera. Smeh je prigušen i suptilan („Ne ostavljajte za sutra ono što možete da odložite danas.“ Igor Subotin), to je smeh koji razotkriva, ali i prašta („Kada žena rodi, ne kritikujte njene grehe dok je bila devica.“ Georgij Marčuk).

Ako bismo pokušali da najsažetije predstavimo tematsko-motivsku sadržinu beloruske aforistike, očitovanu u Antologiji “Belo na crno”, morali bismo izdvojiti, pre svega, interesovanje zastupljenih autora za egzistencijalna, determinišuća pitanja i smisao bitisanja, kao što su: čovek (“Kada se životinja probudi u čoveku, sve životinje počinju da drhte.“ Anatolij Apanasevič); život („Za Boga je podjednako važan život i slona i bubice.“ Anatolij Besperstih); zdravlje („Najbolji lek za bilo koju bolest je - zdravlje.“ Mihail Miranovič); razum (“Pametan je onaj ko razume zašto je budala uvek u pravu.“ Anatolij Andrejev); istina (“Ništa tako ne prlja ljude, kao čista istina.“ Jurij Zarožni); dobro (“Trudi se da činiš dobro, a loše će neko činiti i bez tebe.” Nadežda Parčuk); zlo („Čovek bez sećanja sposoban je samo da čini zlo, ništa drugo do zlo.“ Svetlana Aleksijevič); hrabrost („Hrabrost je talenat, marljivošću je ne možete dostići.“ Vasilj Bikov); sloboda („Slobodan čovek je rob zakona, rob morala, rob savesti, rob časti...” Vladimir Lipski); ljubav (“Kada čovek nema ljubavi, njemu je teško, i s njim je teško.“ Georgij Marčuk)...

U većini, dakle, reč je o moralističkim, didaktičkim i refleksivnim porukama. Kod beloruskih autora najkraće književne forme malo je interesovanja za političke teme. Retko se mogu pronaći aforizmi o strankama, izborima, parlamentu, ministrima, medijskom monopolu, demonstracijama, protestima... Zašto je tako, možda, objašnjenje pruža bloger Mark Bernštajn koji tvrdi: „Ako nema politike, nema ni političke satire“. „Ako se sve u politici svodi na pitanje na koju nogu je toga dana ustao Aleksandar Lukašenko, onda će se i sva politička satira svesti na anegdote o njemu“, smatra Bernštajn.
Antologija beloruskog aforizma „Belo na crno“ sadrži izbor aforističarskog stvaralaštva beloruskih književnika, mislilaca, filozofa, koji su živeli i stvarali u dugom vremenskog periodu, od prelaza iz 16. u 17. vek (Lav Sapiega 1557 – 1633), do najmlađeg autora Jevgenija Bagašova, rođenog 1989. godine. Među njima su i klasici i utemeljivači nove beloruske književnosti: Janko Kupala (1882-1942), Jakub Kolas, (1882-1956), Maksim Bogdanovič (1891-1917), Kondrat Krapiva (1896-1991), Vladimir Karatkevič (1930-1984), kao i svetski poznata književnica i novinarka Svetlana Aleksijevič (1948), dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2015. godine. Antologija beloruskog aforizma na srpskom jeziku nije prevod postojeće antologije, već sadrži izbor iz stvaralaštva beloruskih autora, objavljenog u njihovim knjigama, zbornicima, novinama, časopisima i internet portalima.

U beloruskoj aforistici neprekidno se provlači jedna nit - neuništive nezlobivosti, koja ovaploćuje nadu u dobronamernost čoveka i čovečanstva, nadu da će, na kraju, ljubav i dobro izvojevati pobedu nad ljudskom pohlepom i zlom. Mnogi autori koriste samo pozitivan humor („S veselim čovekom tužno je samo rastati se.“ Jurij Zarožni) i izbegavaju šale koje mogu biti uvredljive („Ne morate da me podsećate na moje godine, one me podsećaju na sebe.“ Boris Kovalerčik).

Naravno, postoje i aforizmi koji se služe ironijom („Kralj je uvek spreman na primirje, kada ostane bez topova, lovaca, konja i pešaka.“ Mihail Derevjanko) i sarkazmom („Narod nije budala, ali često ga takvim prave.“ Georgij Marčuk), ali i takve „okrutne“ šale, takođe, imaju svoju svrhu - često služe kao korektivni mehanizam kada je ozbiljna kritika, ili neefikasna, ili nepoželjna.

Aleksandar ČOTRIĆ