Испеци, па реци!
„Живели бисмо десетоструко боље да смо увели санкције Русији!“ Ово је рекао Председник државе Србије на једној од телевизија које се могу видети у целој земљи. Дакле, телевизија с националном фреквенцијом!
Следствено томе ову председникову изјаву потенцијално могли су чути сви грађани. Од академика до тамо неког неписменог маргиналца. Верујем да мало образованији део народа уопште и не гледа телевизију. Осим, можда, понеког филма или спортских преноса. Тако да је вероватно највећи број поменутих академика, економиста, правника, историчара, филозофа, новинара и људи свих осталих струка, који су у школи понешто научили из математике, а, разумљиво, могу здраво расуђивати, остао ускраћен ове помало непрецизне процене.
При том не треба потцењивати ни могућност просуђивања ни код људи с мање диплома и стечених квалификација, али здраве памети. Оне који су завршили животну школу. По принципу Non sholae sed vitae – нема школе без живота. Рецимо, сељаке старијег кова или продавце на пијаци. Они боље воде своју економију од стручних доктора економије што усрећују ову земљу. Сељаци и продавци на пијаци не узимају кредите које не могу вратити, не купују непотребне производе, труде се на све начине да продају своју робу и да је наплате... Живе, значи, од сопственог рада. И, углавном, њихова домаћинства и породице иду напред. Иако живе и раде у тежим околностима од увозника исте те робе из иностранства, од разноразних писарчића, аналитичара, саветника, ботова, посланика или свезнајућих министара.
Проблем је у мање образованој поулацији народа. Тим људима телевизија је главна разонода. Сате проведу испред тв екрана. И не оптерећују се много око информација које чују. Хоћу рећи, све што чују примају здраво за готово. Када им тв репортер предочи „истину о руској агресији на Украјину, мање образовани и мање упућени у историју неће нимало посумњати у ту тврдњу. Када телевизија пренесе речи извесног Бореља о томе да ће Украјина војно поразити Русију, просечан тв конзумент то одмах и поверује. То, на крају, и није много значајно по нас. Нека мисли ко шта хоће. Али, када председник државе саопшти да бисмо десетоструко боље живели да смо увели санкције Русији, онда то мења ствар. Српски пензионер који прима 110 евра пензије у динарској противвредности помисли да би са санкцијама Русији сада примао 1100 евра. Радник који прима минимални лични дохподак од 32.000 динара поверује да би са санкцијама Русији добијао плату од 320.000 динара. И тако редом. Све навише! Па, може ли то бити?
Десетоструко значи десет пута више. Свако ко је десет пута ускраћен само због неувођења санкција моћној Русији, и која би српске санкције осетила као када комарац уједе коња испод репа, почне да мрзи ту агресорску Русију. Постаје непријатељ Русије. Пожели што пре да његова Србија најзад уведе те проклете санкције и да почнемо да живимо као арапски шеици. Јер ће новац потећи са богатог Запада. Да нас награде за верност. Ето, ускладили смо политику са Западом. И нашли смо се на „европском путу“.
Просечан српски грађанин, површно образован и опхрван бригом око плаћања комуналија, скупе хране, бензина, стално у страху за своје бедно радно место, оптерећен бригом како да ишколује децу, да их запосли, да их одели једног дана а да се у међувремену не разболи или да му не дај Боже не умре отац пре него што све посавршава, не размишља о томе да на Западу нема бесплатног ручка. То је основни постулат такозваног слободног света. Ту све мора да се плати. Овако или онако. Јер и последњи метак који су Французи дали Србима у Великом рату, када су Срби ратовали и за себе, за своју „неослобођену хрватску и словеначку браћу“, али и за Французе, био је наплаћен после рата. Ако ти ишта Запад буде дао, платићеш концесијама, с каматом, или ћеш им бити роб. Да радиш за триста евра у фабрици у Србији, док у истој таквој фабрици, код истог власника, у Чешкој, Словачкој или Мађарској неки твој комшија ради за хиљаду и двеста евра. Пошто тамо Чех, Словак или Мађар нерадо ради за ту суму!
Од Запада једино што смо трајно, заувек на поклон добили је осиромашени уранијум. И ту су штедели! Већ помињани просечан Србин мало зна да нас Русија никада није бомбардовала, да су нам помагали у свим ратовима од Карађорђа до НАТО агресије на Косову. Оружјем, добровољцима, лекарским особљем. Да је руски цар због Србије ушао у рат с Аустроугарском и Немачком и касније изгубио државу, породицу и сопствену главу. Захваљујући руском вету нисмо проглашени за геноцидан народ. Има тога много, али паметном и честитом и ово је превише.
Зато би председник државе морао добро да просуди шта ће рећи. Половина српског народа у њега гледа као у Бога. Да не кажем као у другог Тита! Таквима је Тито и после свега омиљени владар. И за обичног човека важи испеци, па реци. Добро одмерити речи пре него што их изговориш. Или, што би млађи у жаргону рекли; Промућкај пре употребе. Једно је ако се обећавају фабрике летећих аутомобила, Мерцедес у Земуну, извоз свињских глава и папака у Кину, плате и пензије од хиљаду евра, а сасвим друго ако се несвесно ствара одијум према братској Русији. Уосталом, и практични разлози су видљиви свакоме ко хоће да их уочи. Увођењем санкција Русији у Србији не да се не би десет пута боље живело већ би живот био гори него што је и сада. Санкцијама бисмо постигли то да нас Русија уврсти у непријатељске земље и једноставно заврне доток гаса. И тако је целокупан гас који Србија купује од Русије довољан да подмири потребе једног омањег кинеског града. Србија нема алтернативу за руски гас и с престанком дотока стало би и оно мало индустрије. Оне што је у рукама страних власника. Тако да би радници који раде за 300-400 евра остали на улици. Треба размислити о свему.
Мудри људи добро одмере сваку своју реч. Не говоре много, али кад кажу нешто, онда си имао шта чути. Као што рече премудри Андрић, „дођу тако понекад времена кад памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати“.
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар