Први знак
да си изгубљен: нико те не тражи.
Сви нешто
откривају.
Ја сам
открио да ме само црна земља може покрити.
Сви су
скренули.
Само ми,
скренути, идемо даље.
Наша
највећа болест: све узимамо здраво за готово.
Спавајте
мирно целу ноћ.
Мрак ће
вас појести у рану зору.
Ми лепе
снове можемо само да сањамо.
Наш пут
је одувек био посут цвећем.
Од
љубичице беле, до фикуса.
На добром
смо путу да промашимо неку рупу.
Дођите у
моју отаџбину да пронађете себе.
Ту су сви
изгубљени.
Бацио сам
један светао поглед ка будућности.
Бациле су
ме у тамнице прошлости.
Ширим
дезинформације? То су лажне вести.
Појели су
нас живе. Наше је само да то прогутамо.
Какви смо
ми лудаци...
Мислили
смо да нас посматрају, а они су нас вребали.
Због
сличних идеја, нестала граница
између
генијалности и лудости.
На питању
докле ће трајати ово лудило,
Исус
раширио руке.
Променили
смо начин исхране.
Уместо
златном, једемо дрвеном кашиком.
Ходајући
путем будућности
пропали
смо у црну рупу прошлости.
Да сам се
свега сећао,
До сада
би многи били заборављени.
Када код
нас стигну летећи аутомобили
ми ћемо
бити на небу.
Због
енергетске кризе
светла
будућност мало ће да касни.
Димитар И. Вилазорски
0 коментара:
Постави коментар