Završna reč
- Gospodine sudija, ubijao sam, nije da nisam. Tačnije, lišavao sam ljude života, mada sam ih lišavao i drugih stvari. I to ne mogu da poreknem. Znate kako je kada prolivanje tuđe krvi uđe u krv. To je posle đavolski teško zaustaviti. Praktično nemoguće. Priznajem, najpre sam likvidirao one koji ne misle kao ja. Znate, oni su za mene bili najopasniji. Da nisam ja njih, oni bi mene. A što se tiče mojih bliskih saradnika, i oni su povremeno znali da se otrgnu kontroli i pređu crtu koja im je postavljena. Tada im je sudbina morala nemilosrdno okrenuti leđa. Narod? E, sa narodom je posebna priča. Ni sa njim, a ni bez njega. Morao sam povremeno i njega da šaljem na onaj svet. Ali ja tu nisam izuzetak. To se radi u celom svetu. To vam je kao eutanazija. Narod se muči i pati, a vi onda uradite ono što mora da se uradi. Ali optužiti čoveka za genocid nad sopstvenim narodom, to je nepošteno. Što se moje porodice tiče, priznajem da sam pretio da ću i nju pobiti. Znam da vi to kvalifikujete kao pokušaj ubistva, ali ja sam tada bio van sebe. Dobro, priznajem da sam vrlo često bio van sebe. Takva su bila vremena. Sve mogu da priznam, ali ne priznajem da sam rođeni ubica. Ubica Lombrozovog tipa. Ne! U velikoj ste zabludi. Ja sam na to bio prinuđen i tako je bilo suđeno. Bio sam na vlasti, a kada je čovek na vlasti, to zapravo više nije on. I radi ono što ni u snu ne bi radio. Svašta mu pada na pamet...
- Da, razmišljao sam i o samoubistvu. Ni ta mi ideja nije bila strana. Zapravo, ta me misao nije napuštala nijednog trenutka. Jer ja sam čovek koji ima savest i zna za kajanje. Uostalom, ja to i sada mogu da učinim ako će time pravda biti zadovoljena. Ali postoji samo jedan uslov:
Morate mi dati vlast barem na jedan dan.
Vladan Sokić
0 коментара:
Постави коментар