СЛОБОДАН СИМИЋ О АНТОЛОГИЈИ БЕЛОРУСКОГ АФОРИЗМА "БЕЛО НА ЦРНО" ПРИРЕЂИВАЧА АЛЕКСАНДРА ЧОТРИЋА

МАСЛАЧАК

(О Антологији белоруског афоризма "Бело на црно", преводиоца и приређивача Александра Чотрића, "Српска реч", Београд, 2022)

Једна од особина интелигенције јесте способност одвајања битног од небитног. И по тој аналогији, афоризам би представљао некако „најинтелигентнији” облик књижевног израза. У афоризму је, заиста, елиминисан сваки, и најмањи „вишак”, и с минимумом речи говоре се суштинске ствари из разних свељудских области. Изгледа да су афористичари постигли то успешно одвајање битног од небитног и најбољим својим радовима успевају да кажу управо оно што је битно и саму суштину.

Сасвим солидан пример за такву „вештину сажимања” пружа Антологија белоруског афоризма „Бело на црно”. Ослоњени на класичну европску афористичку школу максима и сентенција, белоруски аутори афористичком вештином обрађују бројне теме, од религије до свих аспеката световног живота. Аутору ових редова мало је недостајао прави оштри сатирични афоризам, али је тај дефицит надокнадио заиста сијасет вештих и лепих афористичких мисли, исписаних од аутора који врло добро знају како се овај жанр пише.

Белoруски афоризам је ведар, опуштајући, симпатичан, лаган, поучан. Због своје релаксирајуће природе лако се чита, не успорава читаоца да би тумачио и промишљао, афоризми иду лагано као мирна река. У букету европске афористике белоруски афоризам био би, на пример, маслачак. Нежан цвет лепе боје, способан да се трансформише и развеје около јачим ветром. Можда су баш теме белоруских аутора омогућиле способност „развејавања” на друге културе и језике, јер су универзалне, свима лако разумљиве. Српска верзија је управо добар пример те комуникативности. Свима је све јасно, забавно и разумљиво.

Новом Антологијом приређивач и преводилац Александар Чотрић затворио је својеврсни „гешталт”, овог пута у облику превођења и објављивања, а тиме и спајања афоризама словенских народа у једну целину, целину која сведочи о постојању афористичке мисли и афористичких дела диљем бројног словенског културног простора. Импресиван рад којим је приближио српској култури афоризме руског, пољског, бугарског, украјинског, чешког и словачког народа. Рад утолико вреднији што се испоставља да су, као и у случају Aнтологије белоруског афоризма, такви избори први пут направљени. И тако је Чотрић не само приближио српској култури све те вредне афоризме словенских народа него је и њиховим културама први пут сабрао њихове значајне ауторе на једно место.

Пре ове најновије Антологије, Чотрић је већ направио колосално приређивачко и преводилачко дело и први пут српској читалачкој публици и, нарочито, љубитељима афористике, понудио и приближио огроман број квалитетних аутора. То може само љубав, љубав према афоризму и афористици, а што не рећи, и према панславизму – старовременској идеји која, изгледа, тајно тиња у срцу нашег Чотрића.

Антологија белоруског афоризма „Бело на црно” још је једна вредна књига у српској библиотеци европске и светске афористике, а приређивачу и преводиоцу Александру Чотрићу „капа доле” јер је још једном доказао „црно на бело” шта све могу вештина и знање, ношени фанатичним ентузијазмом. И наравно, љубављу.

Слободан Симић,

књижевник и

председник Београдског афористичарског круга

Свештеници су измислили грехе, а лекари болести. И једни и други добро живе и богате се!

ВАЛЕНТИН ТОЛКАЧОВ (1940), писац и некадашњи спортиста. Живи у Минску.

Да би вас сматрали озбиљним човеком, радите само најнеопходније глупости.

ГЕНАДИЈ ТЕРЕХОВ (1954–2020), дипломирани радио-инжењер, проналазач и сатиричар. Живео је у Минску.

Пријатељство почиње жељом да боље упознате човека, а завршава се када га сувише добро упознате.

ИГОР СУБОТИН (1970), песник, филозоф, афористичар. Живи у граду Гродну.

Живот је налик возу. Сваки путник напушта га у своје време на станици, а последња станица заједничка је свима.

СВЕТЛАНА СТЕПАНЧУК (1965), наставница и књижевница. Живи у граду Ивацевичи, у Брестској области.

Светлост не може да се упрља.

НАТАЛИЈА СОВЈЕТНА (1956), песникиња, прозаисткиња и књижевна критичарка, магистар психологије. Живи у месту Городоку, у Витепској области.

Ако желиш да сазнаш недостатке човека – саопшти његовим познаницима да је унапређен у служби или нечим награђен.

МИХАС СЉИВА (право име Михаил Каваљов) (1950), прозаик, преводилац, публициста и књижевни критичар. Дипломирао је на Белоруском државном универзитету. Живи у граду Рогачјову, у Гомељској области.

Мудри се стиде своје глупости, глупи се поносе својом интелигенцијом.

ВИТАЛИЈ РОДИОНОВ (1946), писац, професор музике и композитор. Дипломирао је на Белоруском конзерваторијуму. Живи у граду Гродну.

У бици титана никада није био титан. Само – титаник.

АНАТОЛИЈ ПОЉАНСКИ (1961), новинар и књижевник.

Труди се да чиниш добро, а лоше ће неко чинити и без тебе.

НАДЕЖДА ПАРЧУК (1951), рачуновођа, књижевница и преводилац. Живи у Бресту.