MIĆA M. TUMARIĆ - SVE JE JASNO

SVE JE JASNO

Jebem mu... da mu jebem! Ovo nije normalno. Ne! Popišmanio se svet. Načisto. Časna reč. Morao sam da se uštinem. Da proverim da ne sanjam. Ne sanjam. Ne verujete? Evo, pogledajte, masnica mi ostala na ruci. Toliko sam se stiskao. To ti je da poludiš. Ozbiljno ti kažem... Šta?! Meni to kažeš? Nemoj da ti ja dođem tamo!

Ma, znaš da mi je došlo da eksplodiram. Kao bomaba. Ma, kakvi, kao čopor bombi. Kao atomska bomba. Pa neka gine ko stigne. To, zaista, više ne može ovako. Naopako. Previše smo to tolerisali. To je čista ajudičija. Ne, to je prljava ajdučija. Najprljavija.

A lepo sam im govorio. Ljudi moji, morate da vodite računa. Kurac! Sve zaboravili. Napili se. K'o ona stvar koju u ukrštenim rečima zovu vagina. Kao Rimljani. Oni stari. Ždrali, pili, pa povraćali. I tako nekoliko puta zaredom. Ti su ti... Jebeš ih.

Đavo je stvarno odneo šalu. Kad vam kažem. Ovoga mi krsta. Tu se mora nešto preduzeti. Neka velika stvar. Šta? Štap? Možeeee. Samo ne običan, za to je potreban glogov kolac. I usrana motka. Pa vitlaj. Vitlaj. Vitlaj. Dok ne stigneš. A onda udri, udri, brale, dok ne poplave. Od batine, bato, jašta. Da zapamte. Da im više na padne na pamet nikakva pizdarija i tome slično. Nikad! Eh, da se moji i ja pitamo, za dva dana bi sve to rešili. Dok udariš dlanom o dlan. Tap! A ono gotovo. Zauvek.

Baš neki dan sam razgovarao sa Jovom. Ne znate Jovu? I za to me zaboli. Zapalili nas dvojica po jednu. U bašti. Posle dobrog roštilja. I krenuo razgovor. Zalivali smo ga sa domaćim belim. Lete nam reči, uz poneko podrigivanje. Molim? Nije kulturno? Pa ko tebe jebe? Niko. Bolje nađi neko pravo muško. Među našima su svi takvi. Možda posle toga postaneš prava ženska.

Gde sam ono stao? A, da! Kod Jove. E roštiljali smo... Već sam rekao? Dobro. Veli Jova sve bi on to, po kratkom postupku, uza zid, pa ratatata-rata-tata... Pobiješ, veli, govna i gotova posla. Ja mu povlađujem... Nije demokratski. E, jebi ga! Ti mi pa znaš šta je demokratija! Ne znaš ni gde si šupalj. U pravu je Jova. Sve vas treba uza zid ili pod drvo.

Draga moja gospodo, zaista je kranje vreme da to prestane. Neizdrživo je. Sve ima granice, ali ne i ovo. Valja se, kao lavina. Sve ruši pred sobom. Samo što lavina, kad završi svoje, stane. Ovo ne. Ide dalje i dalje. Stvarno, majku mu, mora se što pre zakočiti. Dok ne bude kasno. I...

- Isteklo vam je, poslaniče, vreme - zaustavi predsedavajući govornika. - Šta ste hteli da kažete?

- Pa... jebem mu... to što sam govorio... Bio sam jasan, zar ne?

Mića M. Tumarić