MIROSLAV SREDANOVIĆ - MOLITVENI OBED

MOLITVENI OBED

Obukao je jedino odelo. Sa najnovijim rupama. Sa njim će se lažno predstaviti. Na onom svetu. Ruke su mu čiste. Vlasti ga kupaju. Vodenim topovima. Krsti se. Zbog drugih. A onda pristupa. Sa svećom. Treperavom. Pod njom je sve varljivo. Svečano. I beda.

Kontejner je evropski. Švedski sto. Aranžman je naš. Bogati su mu ga prepustili. Oni nisu pohlepni. Kada ogladne, idu u Ameriku. Na doručak.

Ovo je njegov molitveni doručak. I tajna večera. Ručak preskače. Štedi. Meso ne jede. Stoka je zaražena. Mleko mu je propištalo. Majčino. Krava mu je crkla. Po komšijskoj želji. Med mu daju pčele. Bele. Deda i baba mu nisu iščupali repu. Ne štedi. Nema ni u čarapi. S prorezima. Prima donacije. Da mu učvrste položaj. Državi se odužuje životom. Bednim. Porez ne plaća. On je otpisan. Ne štrajkuje glađu. To čine siti. Nije privilegovan. Nema večito ispruženu drvenu šaku. Kao ratni invalid. Ima manekenski izgled. Kost i koža. I slamka ga može održati. Gordo se uspravlja. Na štap. Prosjački. Živi. Rasipnički. Krade bogu dane. Ali, srećom, život će mu brzo proći. Zauvek.

Miroslav Sredanović