МИОДРАГ ТАСИЋ: ОЧИ У ОЧИ С МАГАРЦЕМ

Очи у очи с магарцем!

Прочитао сам вест у новинама да је једна наша славна уметница добила велике паре зато што је сат времена гледала магарца директно у очи. Ради се о десетинама хиљада евра. За тај новац многи би овде гледали змију кобру, а камо ли магарца. Ми магарце гледамо свакодневно. За џабе. Тачније, још нас кошта то што их гледамо, а ништа не предузимамо!

Охрабрен овом вешћу решио сам да се и ја огледам очи у очи с магарцем. Фигуративно речено. У мом крају надалеко нема живог примерка животиње познате по имену магарац. Зато имамо председника општине кога сви иза леђа називају магарцем!

Елем, десет година ја и моја жена дреждимо на такозваном бироу рада. Откако нам је фирма у којој смо били запослени отишла у стечај, ми ишчекујемо било какав посао. Не бирамо. Међутим, за све друге се нашло неко ухлебљење, само за моју лепшу половину и мене – ништа. Узалуд обећања. Махом пред изборе. Тада нас храбре, само да се конституише нова власт, и ми смо први на листи. Ево, овај „Магарац“ трећи пут засео у фотељу градоначелника, а за мене ни да чује. А када треба да се митингује, ту смо. За један сендвич и сок. Када треба да стојим уз бирачке кутије и убеђујем неодлучне кога да заокруже, опет ја. Да се лепе плакате, дели помоћ, увек се мене сете.

Након последњих избора мени је прекипело. Покушавао сам телефоном „Магарца“ да добијем. Увек одсутан. Кући не можеш да му приђеш. Онај грмаљ на капији не пушта. Покушао сам да закажем пријем у општини. Међутим, секретарица увек каже да је господин градоначелник службено одсутан. Да оставим податке, па ће он назвати. Никада није позвао!

И онда сам преломио. Свима је познато у ком се ресторану окупља градска елита. Петком увече. Искористио сам непажњу конобара и увукао се у пространи сепаре градске кафане. Десетак градских челника за огромним овалним столом. На столу од птице млека. Пришао сам на метар од стола и директно погледао магарца у очи. Немо смо се гледали. То јест, ја сам посматрао, а магарац је скренуо поглед. Бука је нагло престала, а онда су почели да ме гурају у страну. У задњем тренутку сам успео да пљунем магарца у лице. После су ме пребили, али не жалим. Код нас су животиње заштићене законом, ипак, хтео сам да покажем да сам ја човек. Макар једном у животу!

Миодраг Тасић